Јауклија Мује Грошевића
Кад морија Мостар је морила,
све помори и старо и младо,
и растави и мило и драго.
Сад болује Златка Злаћевића,
јауклија Мује Грошевића. 5
Мујо сједи у зеленој башчи,
под наранчом, на софи зеленој;
на крилу му седефли тамбура,
на тамбури три стотин’ дуката.
Ситно куца Грошевићу Мујо, 10
ситно куца, гласно попијева:
„Тко ми сада на муштулук дође
да е' устала Златка Злаћевића,
дао би му по дућана блага
и са крила седефли тамбуру, 15
са тамбуре стотину дуката!"
Уто њему кара-хабер[1] дође:
„Зло ти с’јело, Грошевићу Мујо,
умрла ти Златка Злаћевића!"
Кад то чуо Грошевићу Мујо, 20
удари се руком по кољену;
како се је лако ударио,
мур му чоха на кољену пуче,
црна крвца по кољену зали.
Он узима везену мараму, 25
па је баци у зелену траву,
и марами 'вако проговара:
„Труни, труни, везена марамо!
Труну руке које су те везле,
црне очи које су гледале, 30
медна уста што жице бројише!"
Па дохвати ноже иза паса
и удари себе у срдашце,
мртав паде, жалосна му мајка.
Мато Бошкић, бр. 114
Из Сарајева
