Јанковић Стојан и Златија ђевојка
Још ни зоре ни бијела данка,
А од зоре ни абера нема,
Ни даница пера помолила, —
Од Удбине отвор'ше се врата,
Помоли се силан Осман-ага, 5
Помоли се преко поља равна;
За њим иде шездесет Турака,
Оде ага у Пролог планину;
Лов ловио по гори ходио,
Лов ловио три бијела дана; 10
Кад је био трећи дан до подне,
Оде ага врху под планину,
Онђе врело под планином нађе;
Авдес[1] узо и подне клањао;
Кад је био на првом амазу[2], 15
Нешто аги очи ујагмише,
Па погдеда врху под планину,
Велико га чудо угледао,
Ђе се јели узвијају гране,
Ђе с' узвију, ђе с' земљи повију. 20
То је аги већ за чудо било,
Око себе повикао Турке:
„Удбињани, моји витезови!
„Ви излет'е врху на планину,
„Па виђајте мила браћо моја, 25
„Што се јели узвијају гране.“
То га Турци једва дочекаше,
Излетише врху на планину;
Кад се Турци близу прикучише,
Велик' они чудо угледаше: 30
Под јелићем једно момче спава,
Уз јелу је шару прислонио,
Покрај себе голотрбу ћорду:
На момчету скелетне чакшире,
По њима су копче ђумишлије, 35
Око копча речма ударена,
Око речме плетени синџири,
На синџиру на алку цекини
Састале се момку на гољени,
И на момку чизме до кољена 40
На плећима до двије ђечерме,
На једној су токе и илике,
А на другој џебе[3] позлаћене
ЗКуборкају игле низ обоје,
Ка'но момче и ђевојче младо 45
У ливади љети код оваца;
На глави му калпак и челенка
И на њојзи девет челенака,
А најгорња велика челенка
И на њојзи девет челенака, 50
Која с' оно на чекpк окреће,
Те казује који вјетар душе;
За пасом му два пара пушака,
Св'јетле му се токе кроз бркове,
Ка'но мјесец од петнаест дана, 55
Кад обасја кроз јелове гране;
Кад он дише, сва се гора нише,
Кад уздахне, земљи гране вија,
Па се Турци натраг повратише
Своме аги Турци долетише, 60
А и аги своме говорише:
„Бога теби, ага са Удбине!
„Велико смо чудо увидили:
„Под јелићем једно момче спава.“
На њих ага очи наоблачи, 65
А на Турке рьшум учинио:
„Оно јесте змија из котара,
„Брж' на њега јуриш учините,
„Јали њега жива ухватите,
„Јали ћете главе погубити.“ 70
Истом аги очи ујагмише,
Па погледа кроз гору зелену
И угледа Јанковић путаља;
Њем се путаљ сам по гори вода.
Полетише Турци Удбињани, 75
Да ухвате Јанковић Стојана.
Кад је Турке путаљ опазио,
Па Стојану путаљ долетио,
Предњом ногом њега пробудио.
Скочи Стојан на ноге лагане, 80
Око њега Турци околише.
Вати с' Стојан два пара пушака,
На Турке је ватру опалио,
И четири Стојан оборио.
Вати с' Стојан голотрбе ћорде, 85
Па се Стојан на пети окрену
И посјече петнаест Турака.
У Стојана лоша срећа била,
Запе м' ћорда за јелову грану,
На три поле ћорду преломио; 90
На Стојану рпу учинише
И Стојана жива ухватише;
Док Стојана жива савезаше,
Седам их је Стојан удавио,
Тад Стојана жива савезаше, 95
Воде њега аги са Удбине.
Њега ага врло ударао,
Ударао троструком канџијом,
Удара га по плећи јуначки,
Црна м' крвца кроз кошуљу штрца. 100
Онда Стојан њему говорио:
„Бога теби ага са Удбине;
„Не туци ме, чим се жене туку;
„Камо теби тешка топузина?
„Па ме туци чим се људи туку, 105
„Па потегни сабљу од појаса,
„Па ми онда одсијеци главу.“
Кад то чуо ага са Удбине,
Тад Стојану тијо говорио:
„Бога теби незнана делијо, 110
„Каж' се право, тако био здраво!
„Оклен јеси, рода којега си?“
Њему Стојан по истини каже:
„Главом јесам Јанковић Стојане.“
Онда ага њега запитао: 115
„Јеси л' поша' Удбину робити?
„Ал' си поша' пораз моје главе,
„Ил' тражити наши ђевојака?“
Стојан њему по истини каже:
„Бога теби ага са Удбине! 120
„Нисам пош'о Удбине робити
„Нит сам пош'о пораз твоје главе,
„Већ тражити млади ђевојака.
„Чуо јесам, па ми људи кажу,
„Да ј' у тебе Златија ђевојка. 125
„Пош'о јесам да видим Златију,
„Ако б' било лишце за Стојана,
„Да је сведем на наше котаре,
„Да ми буде госпа на котару.“
Њега воде на равну Удбину. 130
Кад су били кроз Удбину равну,
Јако њима Турци захваљују:
„Вала, вала, ага са Удбине,
„Кад си такву, свињу уловио!“
Доведе га својој б'јелој кули, 135
Баци њега у клету тамницу,
Угледа га Злата са пенџера,
Пред свог бабу она излетила,
А и она баби захваљује,
Кад је таку свињу ухватио, 140
Онда иде у бијелу кулу.
Ага њојзи тијо говорио:
„Донеси ми вина и ракије“
То је Златка једва дочекала,
Њем' донесе вина и ракије, 145
У њег' меће буна и татуна;
Она точи, а бабо јој пије;
Леже бабо главом без узглавља.
Кад се тавна ноћца уноћала,
Она краде кључе од тамнице, 150
Онда оде пред тамницу клету,
Од тамнице врата отворила,
Она туче током на вратије.
Када уђе у клету тамницу,
Стојан пева танко гласовито: 155
„Ај ме мени, уда срећо моја!
„Ђе ћу сјутра лудо погинути;
„Нит' ја жалим остариле мајке,
„Нит' ја жалим куле на котару...“
Тад Златија њему говорила: 160
„О Стојане, моје миловање!
„Што ти цјеваш у клетој тамници?“
Тада Стојан био говорио:
„Ил' су виле, ил' су утворице,
„Кад ми ноћас у тамници вичу.“ 165
Тад Златија њему говорила:
„Нит' сам вила, нит' сам утворица
„Већ ја јесам Златија ђевојка:
„О Стојане иза горе сунце!
„Ако 'ш в'јеру ти мени задати, 170
„Да ћеш мене за љубу узети,
„И свести ме на равне котаре,
„Тамнице ћу тебе опростити.“
Њој се Стојан у рамену слеже:
„Хоћу, Златка, ја ти вјеру дајем.“ 175
Њему Златка конопце спушћала,
И Стојана она извадила,
И Стојану тијо диванила:
„Дај хајдемо у равне котаре.“
„О Златија, моје миловање! 180
„Ништа немам од оружја свога.“
Иде Златка у кулу танану
И од бабе украде оружје,
И украде сабљу од појаса
И даде је Јанковић Стојану. 185
Опет Златка дивани Стојану:
„Дед хајдемо у равне котаре.“
„Како ћу ти у котаре ићи,
„Кад ја немам својега путаља.“
Оде Злата у кулу камену, 190
И путаља она изводила,
Па га даде Јанковић Стојану.
Стојан иде у кулу камену,
Када агу на лежећи нађе,
Удари га ногом по леђије, 195
„Устај, ага, ти познај Стојана,
„И Стојану ти одс'јеци главу.“
Када ага подигнуо главу,
Вати с' Стојан сабље оковане,
И он аги одсијече главу. 200
Па се Стојан натраг повратио,
И посједну својега путаља,
А Златију за се је метнуо;
Три пута је опасао пасом,
А четврти од сабље кајасом, 205
Плетеницу у зубе метнуо;
Па се вати кратки џевердана,
И на њих је ватру навалио,
Пукоше му клети џевердани,
Од зора му окна попадапе, 210
И он викну из свег грла свога:
„Удбињани јадни копилади!
„Одведох вам Златију ђевојку,
„Да је љепше на Удбини нема.“
Кад то чуше млади Удбињани, 215
На градови пуцају топови,
За Стојаном ларму учинише.
Оде Стојан на равне котаре,
Здраво Стојан на котаре сиђе,
И са њиме Златија ђевојка; 220
Крстио је и за се вјенчао,
Гозбу чини за три неђељице.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
