Ђурђеви ступови

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ђурђеви ступови
Писац: Лаза Костић



Ђурђеви ступови

I
Стоје пребели Ђурђеви ступови,
сведоци верни божје љубави,
облаци лебде над њима горе,
лагано броде лагано скоре,
казујућ богу молитве сетне
што им из цркве долећу чедне,
а кад им творац срдито грмне.
онда одлете за горе стрмне.
Стоје пребели Ђурђеви ступови.
љубазни знаци божје љубави.
љубазним лицем на брег се смеше,
а равно поље, студени бреже,
милотом тешком већ обамреше,
милотом тешком заспаше веће,
покривају се одором белом,
покровом снежним, зимњим оделом,
док опет божји жешћи смехутак
не стопи са њих тај бели скутак.
Само на вршку брега висока,
незнана соја, незнана рока,
једно се дрво големо гледа,
и сунца, и посред, леда
векове траје, побратим кама,
од смрти живећ, од јада сама,
огромним грањем у небо ниче,
кô преклињући свет-мучениче
дижу му с' руке, огранци голи,
рекô би вишњег преклиње, моли,
ил' ветар само сухим грањем јечи,
јауком дугим кô да збори речи:
боже вечности, боже тренутка!
боже 'сељене и сваког кутка!
И овим кутом грешнога света
да кадгод зађе стопа ти света!
Грешан је можда, невредан, боже,
ал' пати, пати, што игда може! —
Тако се ори очајни гласак,
слуша га само црквица стара,
кадикад му сетно звоном одговара,
и слуша га свети иконостасак,
и с њега слуша у оквиру малу
светитељ Ђорђе на беломе ждралу,
дркће му рука како оштро слуша,
све жешћим гњевом аждају гуша;
и бели ждрале кô да ухом стриже,
из ноздрва му модар пламен лиже,
жестоким пламом кандило пали
што су га оци пред икону дали,
кандило свето пламеном пали,
да бога моли, да бога хвали!
Ал' да га чује, живе душе нема,
са неме горе тога гласа нема;
и ако каткад с оне стране горе
де се joш теже молитвице оре,
ако га тамо који јунак чује,
верно га чува, верно га штује;
жалостан с њиме, с њиме је волан,
са њега само здрав је и болан,
њиме се пита, њиме се трује,
од њега маче пламене кује!

II
На стрмом прагу горскога кланца
откуд се види звоник самостанца,
једна је була млађана стала:
ил' је од пута свог малаксала,
или су свети ступови бели
меко срдашце були занели?
Срдашце меко и меке груди
мора да жешћа невоља мути,
јер из ока јој сетна капља бије,
уздахом склапа беле руке двије,
„Зар ту? ох, ту зар?” уздише була,
„ту је, ох, ту је, душа је чула,
ту ми га свети рекоше оци.
рекоше ми га млади ускоци,
ту ми је драги, ох боже благи!
Је л' му још љубав 'нако у снаги,
је л' још онако, или већ вене,
јер калуђером поста због мене!
Кад мене Турци украдоше младу,
украдоше и њему једину наду,
једину милост коб му узе прека,
и одрече се милости сваке
и сваког лека за свога века. —
Није ни знао зар да сам жива?
у богу, мнио, душа ми почива,
зато и себе предаде богу.
У богу, рече, наћи је могу! —
Ох, камо да је, кам да је тако,
кам' да је тако само опако,
ал' нисам, нисам, еј, тужна ћери,
у богу нисам ни у божјој вери!
Ал' ево, боже, прими ме бедну,
прими ме бедну, худу невредну,
Води ме, драги, Христову лицу,
покрсти грешну потурченицу!
Ја ћу сад тебе у богу да тражим,
близином твојом грехе да блажим,
ох, води ме, води, Христову лицу,
покрсти грешну потурченицу!”
И пође була узаном стазом,
шири јој се срце наданим спасом,
под стопом њеном снези се топе,
јер над је тај греје од главе до стопе,
од главе до стопе дркћући од нада,
стала је пред црна манастирска врата,
на црна врата белом куца руком,
из бела грла, танким зове гуком:
„Ходите оци, ој, оче, ходи!
отвори врата једној сироти!”
дуго је тако куцала була,
дуго је нису братија чула,
док није један из двора се винô,
браву одврнô, врата одшкринô:
„Па које добро, лепа хришћанко,
ил' невоља која, млада незнанко?”
„Невоља беше, добри мој оче,
невоља беше, ал' сада се доче,
јер ево нађох уточиште наше,
из харема мрска Османа паше:
ропство ми дође несносно, мрско.
а омиле ми оташтво ср'ско:
пусти ме, оче, пусти ме, пусти,
уморише ме путови пусти,
пусти ме, оче, ил' ме само јави,
ох, јави ме, јави игумну Варнави!” —
Тако се моли душа сироте,
склопе се врата, калуђер оде.

III
Калуђер црни озбиљним кроком
замишљен се пење уз трошно степење,
понизним лицем, грозом дубоком,
сухоњавом руком о врата лупа,
у игумнову ћелију ступа:
„Добра ти срећа!” калуђер се јавља,
„Добра ти срећа поред боља здравља!
Ал' осим здравља твога и среће,
још има нешто дужност да ти рече:
була једна млада пред вратих чека,
уточишта моли и конака мека,
дозволи оче, оче допусти,
хришћанска милост да је у двор пусти:
була је, каже, побегла од паше,
ал' крв је наша, дете је наше;
и ономад једну одбисмо жртву:
сутра је у снегу нађосмо мртву!
Па сад бар, оче, сад бар допусти,
хришћанска милост да је у двор пусти!”
Тако се моли калуђер седи,
бројанице ниже, у земљу гледи,
бројанице ниже, кô да речи броји,
да л' сувише рече ко да се боји.
И боље да броји низ бројаница,
нег срдите боре с игумнова лица,
с висока чела игуманова
да чита, болан, нечитка слова,
нечитка слова с чела висока,
с корице тврде књиге живота;
ал' у тој књизи колико још мора,
колико још бити невиђених бора,
невиђених бора, нечитаних слова,
развалина црних изгорелих снова?
У развалинама живе душе није,
тек једна гуја у њима се крије,
паклена гуја, хладна, саможивна,
немилост живи испод развалина,
јер ко сиктање те ледене гује
калуђеру седом ова реч се чује?
„Зар опет була, будало стара?
Ко ће да пати, ко да одговара?
Зар не знаш, болан, не знао бога?
Зар не знаш воле паше честитога?
доста смо крили туђе битангаше,
немилост навукли Османа паше,
зар ниси чуо како паша прети,
ниси га чуо богом се клети,
ако још једног примимо бегунца,
нећемо више гледати сунца,
већ само можда умирућ' срамно
спаљеног стана гариште пламно!?
И опет си дошô, несмислениче,
и опет ми таке доносиш приче?
Одлази таки, одлази мигом,
наложи младим искушеником
сместа нек један паши одјезди,
нека му носи понизне вести
да се грешница није могла спасти,
да ј' у нашем дому, у његовој власти!
Журите брзо на најбољем коњу,
паша нек дође, кад хоће, по њу!
Па после, старче, после заповедам,
нек дође була да је исповедам!”
Рече Варнава, игуман млади,
а старац оде тако да ради. —
Ал' тамо доле испод самостана,
у студени снежној зимнога дана,
непрестано чека бегунац лепи,
надом се греје, вером се крепи,
греје је нада од главе до стопе,
под стопом се њеном снегови топе.
Дуго је тако чекала млада,
кад уједаред отворе се врата,
излети један коњаник из двора,
рекô би трком прегазит је мора,
излети и брзо нестаде у гори,
цура се крсти, у себи збори:
„Да црна коња, да црња јунака,
из светла је дома, ал' је чедо мрака!”
Тако збори цура, па се чудом крсти,
у крст се већ слажу нехотице прсти!
Док се тако крсти була, у том часу
у цркви малој на иконостасу
икона се једна стреса у оквиру,
икона Ђурђа, свеца намастиру,
стреса се слика у тресу све јачем,
светитељ Ђурђе замахује мачем,
замахује љуто све жешћим махом,
а коњиц му дише огњевитим дахом,
огњевитим дахом листове просу
староставних књига, на певници што су,
а на једном листу отворених књига
писана слова пламеног лика,
гњевита бељца огњевитим млазом
ужежена, зборе 'ваким исказом:
„Боже вечности, боже тренутка,
боже 'сељене и сваког кутка,
ох, боже клетве, боже милости
опрости свету грешном, опрости!
Само навеки испред твог лица,
навеки прогнан да је издајица!
На њега само, роба довека,
на њега само, само на њега,
небеског гњева све громове проспи,
не прости њему, ил' ником не прости!
Јер никог не мож' гора клетва снаћи,
до заједно с њиме у рају се наћи?
Ох, зато, боже вечне милости,
не прости њему, ил' ником не прости!”
Још даље пише, још даље се ниже,
све жешћа клетва, све страшнија мисô,
онај тек зна је што је написô;
јер чудан је поглед, чудан је тренут,
самртно око мора засенут,
само се види ватра све жешћа,
страшан је плам, ал' страшниј' навешћа.

IV
Меку је руку у руку дала,
у суху руку седога кала,
кале је води; кô пастир јање,
нејако јање, кад води на клање;
показујућ врата свога господара,
унутра је пушта, врата затвара.
„Ти ли си ћерко?” игуман загрми,
„што код паше мисли нас да оцрни?
Ти ли си несрећо, ти ли си куго?
Ал' чекај само, нећеш ми дуго!”
„Владимире!” замуца лепојче убаво,
„да л' Владимире ил' игумне Варнаво?
за име бога да л' сам чула право?!
Дрктала је була од пете до главе,
чујући поздрав игумна Варнаве,
са бледа лица кад јој паде вео,
и Варнава као да задркта цео.
Бледо му лице још већма побледи,
ледено срце још већма се следи:
„Кога видим, јадан? чије чујем гласе?
ох, благи боже, преблаги спасе!
да ли ме кушаш, да ли ме караш,
што преда мном сенку најмилију ствараш,
сахрањену давно, у срећнијем добу,
у груди мојих леденом гробу?
Или се сама из груди ми диже? —
Ох, ходи сенко, ходи — ближе — ближе!”
За руку је руком грчевито стисну,
од бола була и од јада врисну,
обнезнани се, паде му на груди;
у грудма леденим стари плам се буди,
у грудма леденим, испод развалина
негдашњих снова, негдашњих милина,
упали се искра првога жара,
успламти љубав жестока, стара;
ал' она гуја, она подмукла,
гуја немилости, што се ту увукла,
излети испод буктива гаришта,
опаљена пламом љуто пропишта,
побеснила пуста гуја немилости,
у грудма гризе срце, плућу, кости!
Сећа се тужан кале у несвести,
сећа се своје ропске заповести,
осећа грижу у грудима гује,
ох, ала једе, ох, ала трује!
Једе му срце, плућу и кости,
„ох, боже!” вришти, „опрости, опрости!”
Предише, кука бесомучниче,
срља на врата, грми и виче,
са свију страна калуђери лете:
„Шта ти је, шта је, тројице ти свете?”
„Ох шта је! шта је! — та невоља је,
невоља тешка, самртни крај је!
да л' учини, старче, оно што ти реко'?
да л' оде ко? ох, дал' је далеко?”
„Све је у реду, по твојој вољи,
коњаник добар, коњ је још бољи,
удеси све то старање наше,
сад је већ можда гласник код паше”.
„Сад је код паше посланик врага!
и ти још стојиш? таки без трага!
Седлајте коње, седлајте сваки,
идите паши, идите таки,
поручите му да се не спрема,
да код нас буле никакве нема!”
Одоше оци кад су то чули,
а Варнава оде сумртвој були.

V
Вече је дошло, сутон се хвата,
од звездица златних завеса пада,
да не би напаст насртљива мрака
продрла у светло светилиште зрака;
склопљена су врата зимнога дана,
и склопљена стоје врата самостана,
и самостан истог мал' да се не боји,
јер син један мрака и пред њиме стоји;
турски један телал стоји пред врати,
балчаком врата хоће да смлати:
„Отвори, море, ђаур-дервише!
доста сам чекô, не могу више,
зар нема поган уши, кад ћути?
ал' чекај само, одрезаћу ти!
Отвори хеј, отвори, Влаше!
поруке ти лепе носим од паше!”
Тако се дере нестрпљиво Туре,
и већ се у двору калуђери журе,
кључеви звече, брава се отвара,
провирује брада калуђера стара.
,,добро Ми дошо!” Туре га поздравља,
,,Осман ти се паша понизно јавља:
паша је близу, тек ту што није,
ено, гле, на брегу барјак му се вије!
Ал' ако му була не буде на крилу
Док не стигне зора преходницу чилу,
честит ће вас паша лепо да обдари:
коцева добрих неколико пари,
коцева добрих да чачкате зубе
и још мало ватре на то тамно кубе,
да вам се Види читати опела:
ето то је, Влаше, порука ти цела!”
Изрече Туре, ободе жерава,
калуђеру старом изнеможе глава,
клону му глава од тешке муке,
испадоше кључи из мршаве руке,
и једва се сети да треба да јави
поруку лепу игумну Варнави,
подиже кључе, затвори врата,
зар, да не дођу Турци изненада!
попе се старац по трошним степенма,
и опет наста тишина нема.

 

Тишино моја, чедашце неба,
ала си мила, ала си лепа,
испод састанка ноћи и дана
када те буди звекет ђердана,
на меких груди, са грла мека
када те буди умилна му звека,
ил' о мушком врату кршење гривна,
тишино моја, ал' си ми дивна!
Ил' кад те уздах њиха дубоки
разлежући се по јуначкој токи,
ил' пољубац ситан када ти тепа
слатка тишино, ал' си ми лепа! —
Ал' кад те кида, када те треска
ужасни звекет окова тешка,
када те јаук и врисак цепа —
ал' си ми страшна, тишино лепа!
Ал' никад још ваљда ниси била така
ко сада испод шатора лака,
Османа паше шатора бела,
никад се још ниси тако отела!
Честити паша замишљен ћути,
пред њиме ћуте оци погнути,
довели су булу пред господара,
господар ћути, пуши, ал' не кара!
Братија ћути и була је нема,
окови јој ћуте на рукама двема,
нема је була, ал' у срцу стрепи,
познаје ћуди свога господара,
како се страшно ономе свети
њега што дира, њега што вара!
И ево паша испуши лулу,
по бради се глади, погледа булу:
„Добро ми дошла, верна моја љубо!
доцне ми дође, ал' ми није скупо,
није ми скупо чекат на тебе,
само те жалим што ти срце зебе.
Ал' немој тако да се жестиш јако!
на ноге момци! растурите пакô!
палите тамо оне куле беле!
грејте јој срце сред ватре вреле!
водите и те калуђере старе,
њезине верне, добре чуваре,
а они други знаће већ сами
како се греје на пожарних плами'.
Само Варнаву сместите лепо,
од њега први да видим пепô!
Журите момци, нека се сија!
и мени је зима! грејô б'ж се и ја!”
Намигну паша на своје луде,
и што рече, тако се збуде.

 

Спаљени леже Ђурђеви ступови,
сведоци негда божје љубави,
а сад сведоци божија гњева,
у гаришту им грех се огрева.
Ал' осим греха живе душе нема,
неколико само костију бели'
што су их по гару ветрови разнели,
по пучини црној просуте се Нижу,
бледилом смртним кô да речи пишу,
да страшна листа, да страшнијих слова
што их написа писац векова!
Ал' шта то пише, шта ли то вели,
та црна књига са ти слови бели?
Јесу ли клетве? прорицање је ли? —
Још страшније је, страшније још је —
збриши је, судбо, с читуље божје!


Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лаза Костић, умро 1910, пре 109 година.