ЂУЛИЋИ XXII
| XXII Писац: Јован Јовановић Змај |
| Ђулићи |
Видиш, сад сам дошô к теби,
Да ми сине рујна зора,
Ал’ залуду, душа ј’ моја
Отрована од сумора.
Не дај мени своје руке,
Куд ћеш у мрак срцем голим,
Окрени се, стегни срце,
Заборав’ ме, ја те молим.
Виш, ја нисам никад плакô,
Ја сам гутô сузе своје, —
Горке сузе, бујна река,
Потопиће нас обоје.
Не дај мени своје руке, —
Малена си, невина си...
Мени дођу страшни часи,
Дан ми смркне, свет с’ угаси.
Па из пакла муне сумња,
А кад она на што сине —
Страхота је онда видет’
Љубав, веру и врлине.
У тој тмини, грозотини,
И тебе би боли стисли;
А ја можда, што још никад,
Изрекô бих црне мисли,
Изрекô бих, где се очај,
Где се живот смирит’ може —
А ти, душо, безазленко...
Ох, сачувај, благи Боже!
Извори[уреди]
- Јован Јовановић Змај: Одабрана дела, књига 1, страна 198-199 , Матица српска, Нови Сад.
|