ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XVII

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
XVII
Писац: Јован Јовановић Змај
Ђулићи увеоци



Што ме људи гледе тако
Што ме тако прате свуде?
Та пред њима нисам плакô, —
Па што ми се тако чуде?

Ја им нисам приповедô,
Моје боле, моје јаде, —
А лице је моје бледо,
Бледо било од вајкаде.

Ја пред њима нисам клекô,
Нисам прса своја био;
Ја им нисам ништа рекô,
Ја сам хладна стена био.

Ха — осмејак тај ме сећа,
Шта је чудно овим људма —
То је ова кита цвећа,
Што ј’ на мојим виде грудма.

Ох, опрос’те страни људи,
Опрости ми, ледно доба,
Ево скидам с мојих груди
Росно цвеће с — њена гроба.

Ја се нећу китит’ цвећем,
Већ га кидам на оделке,
У књигу га, ево, мећем,
Те ђулиће — те увелке.


  • Јован Јовановић Змај: Одабрана дела, књига 1, страна 281-282 , Матица српска, Нови Сад.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Јовановић Змај, умро 1904, пре 115 година.