ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ VII

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
VII
Писац: Јован Јовановић Змај
Ђулићи увеоци



Сунце с’ роди, па завири
У поноре мојих груди;
Ужасне се, па ме мане,
Пође даље путем својим.
Ја останем с јадом мојим
У ужасно вел’ком свету
Сам;
Сунце с’ диже, спушта, зађе, —
То се зове дан.

Све се тиша, све се мири,
— Свет је канда сад још шири —
А бескрајност у црнини
Жели негде да одане,
Па на моју душу пане,
Ту пребледе, као да је
Црна рани моћ, —
Гледи на ме, оставља ме, —
То се зове ноћ.

  • Јован Јовановић Змај: Одабрана дела, књига 1, страна 270 , Матица српска, Нови Сад.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Јовановић Змај, умро 1904, пре 115 година.