Što se tač nemila ponosiš od mene
bivši me stavila u žeje ljuvene?
Tebi se ne haje za nemir hudi moj,
koliko prem da je druzih grijeh, a ne tvoj.
Tuj svitlim pozori znaš da me izrani 5
i ognjem razgori; a pak lik zabrani.
Ali se podobi da svitlu tač lipos
nemilos osnobi i tama ne slipos?
Obraz moj od mrca u muci priljuti
tko vidi, srid srca boljezan oćuti, 10
i želi da može skroveni nered znat,
da u čem pomože, moguć ku pomoć dat.
A ti se odmećeš, ka s' uzrok i poznaš
vas trud moj, i nećeš da tužnu lika daš.
U tebi nî samoj smiljenja proć meni, 15
sama si ti trud moj, sama mir žudjeni.
Lje svakom tvrdinom nadhodiš kamenje,
gork nalip grčinom, vrlosti zvjerenje,
ter koja možeš, neć smilit se jednomu
ki t' želi dobra već neg sebi istomu. 20
Izvor
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga XXI, Djela Dominika Zlatarića, str.236-237, Zagreb, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
