Čim ljepir doleti na plamen od svijeće,
biješe mu vidjeti dvije zrake poveće.
Toj bijehu dvije oči, dvije dzore ljuvene,
dva sunca s istoči me duše ljubljene.
Tim svijeću ostavi, ončas mu omili
me slatke ljubavi drag pogled i mili;
koji čim obhodi i većkrat obleti,
tužnu se dogodi ubjenu umrijeti.
Kô li si gineći priličan, vaj, meni
i mojoj nesreći, ljepiru ljuveni!
I meni i tebi drag pozor omili,
ubjen bih, ubjen ti, objeh nas ucvili.
Srećniji si ti vele ere mreš uz milu
od ruke pribijele, dragomu u krilu.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван Бунић Вучић, умро 1658, пре 366 година.
