Vojevanje Cernogoracah i Rusah s Hercegovcim
(god. 1807. L. M.)
Pije vino cetinjski vladika,
U Cetinju, na srid gore cerne,
Vino pije pak je besidio:
„Pit ću vino do Jurjeva dana,
Kad mi licem Jurjev danak sine, 5
Uzjašit ću debela dorata,
Pak goniti do novoga grada,
Do konaka Moskov đenerala,
Zaiskat ću vojsku ubojitu,
I na vojsku hranu i džebanu, 10
A od kralja ubojne topove,
Na topove kuhvet i džebanu,
Prehvaćat ću svu Hercegovinu,
Od Nikšića do Konjica bila;
Od onud će pobro udariti, 15
Bobratime Karađorđe silni.
Skoro sam se pobratio š njime,
Pobratio, govor učinio:
Na Konjicu da se sastanemo,
Uzimljemo zemlju Bosnu ravnu, 20
Od Kosova sve do međe suve
Sto i šeset turskieh gradovah,
A toliko sitnih palanakah.“
Što mislio cetinski vladika,
Što mislio, to i ućinio. 25
Kad je njemu Jurjev dan svanuo,
On odlazi k Moskov-đeneralu,
I zapita, što mu želja iska,
Al mu veli Moskov-đenerale:
„Prodji me se celinjski vladika! 30
Nedam tebi druga ni jednoga,
Nedam tebi topov ni džebane;
Jer sam čuo, đe mi ljudi kažu,
Da je Dadić vojsku sakupio,
Ceterdeset barjakah skrojio, 35
Pod barjake popiso junake,
Vazda derži na okupu vojsku;
Hoćeš moju poharati vojsku,
Ostaviti tope u Turakah;"
Al mu veli cetinjski Vladika: 40
Nij istina, čestit đenerale
Nij istina, što ti ljudi kažu:
Jer mi sinoć tanka knjiga dođe
Iz Mostara, od mog pobratima,
Iz pod Spilah pokraj vode hladne, 45
A od Škulja, i od Vertiguza,
Oni meni knjigu načinili:
„Pobratime cetinjski vladika!
Vodi vojsku, evo vakta sađa,
U Mostaru neima junaka, 50
Da uzjaše konja od mejdana,
Da iztjera prama kaurinu,
I ubije puškom od očiuh,
Posiječe ćordom od bedrice;
Đorđe se je keršno opremio, 55
Pa zašao Šabcu i Užincu,
Prehvaćati careve gradove,
A Dadić je opremio vojsku,
Četerdeset spremio barjakah,
I pred njima Memiš agu sina 60
Otišli su Šabcu i Užincu,
Đe se sreli, tu se udarili,
Pa po Turke loša sreća bila:
Što propalo, što u Drinu palo.“
Kada Moskov riči razumio, 65
On podiže silovitu vojsku,
I kraljeve ubojne topove,
Pa ju vodi ka Cetinju ravnu.
(Prevari se, ujede ga guja!)
Na Cetinju ustavio vojsku 70
Pokraj dvora cetinjskog vladike,
Dok vladika silu sakupio
Vodi vojsku uz Cetinje ravno
Goru-cernu i Moraču tverdu,
Niza Župe sve do Dubrovnika 75
Vojsku vode, a topove vuku,
I za njima kuhvet i džebana.
S Kulašina, do Nikšića siđe
Pod Nikšić je noćju dohodio,
Meterize tverde zatrapio, 80
Kad se svanu i ogranu snnce,
Nikšićani tom se začudili,
Odkud vojska na polju širokom
Vladika je zohor učinio,
Na silene svoje Cernogorce, 85
Te spletoše od boja košove,
Navaljuju zemlju i kamenje,
Na košove tope uzvaljuju.
Stali biti Nikšić na krajini,
Nikšić biju dva biela dana, 90
A brane se age Nikšićani.
Kad je treće jutro udarilo,
Vieće su učinili Turci:
Opremili konje i junake,
A pred njima Osman kapetana 95
A za njime Džinić Useina,
A za njime Beču Pinjevića,
A za njime agu Avdiljuca,
Pa udare gradu ka kapii
Kroz kapiu na polje široko, 100
Do tabora Moskov-đenerala.
Jadovit su dženjak zametnuli,
Dženjak bio dva puna sahata,
Al zaludu, fajde neimade;
Puno Vlahah, a malo Turakah! 105
Pobjegoše Turci Nikšićani,
Pobjegoše k gradu i kapii,
Pak se brane iz kamena grada.
Branili se za nedjelju danah,
Pomoći jim ni odkuda nejma. - 110
Jedno jutro podranili Turci,
Prie zore, i dana biela,
Izhodili gradu na tabiu,
Đeno leže carevi topovi,
A pred njima Osman kapetane, 115
Pak su vjeće učinili Turci.
Veli njima Osman kapetane:
„Moja bratjo, i družino mila!
Mi što ćemo od živola svoga?
Branismo se ev’ nedilju danah, 120
I na živoj vatri izgorjesmo,
A ni odkle pomoći nam nejma!
Daj, da damo od Nikšića ključe,
Ključe damo, život izbavimo,
Branismo se... živit nemožemo?" 125
Al mu veli Džinić Useine:
„Kurve sine, Osman kapetane!
Zar ćeš dati Nikšić na krajini,
Našeg grada brez velika jada,
A topove, brez mertvieh glavah? 130
Bre dišeri, Osman strašljivice,
Neda bogme! Džinić Useine,
Tako meni dina i amana,
Dok mi j’ rusa na ramenu glava,
I desnica pri ramenu ruka, 135
Nedam grada cernom kaurinu;
Već kad svane i ograne sunce,
Dobre ćemo konje uzjahati,
A pješaci puške prihvatiti,
Pa udarit u polje Nikšićko 140
Do tabora Moskov-đenerala:
Il će nam se izoriti glave
U dobrieh pokraj noguh konjah,
Il potisnut Moskov-đenerala,
Iz široka polja Nikšićkoga?“ 145
Kada svanu i sunce ogranu,
Spremili se konji i junaci,
Konjanici konje posjednuli,
A pješaci puške prihvatili,
Te udare gradu na kapiu 150
Pred njima je Osman kapetane,
Poletjeli niz polje široko,
Do tabora Moskov-đenerala.
Dok siđoše, čarku zametnuše;
Veliki se bojak učinio, 155
A topna se vatra prolomila;
Bojak bio tri debela sata,
Bojak bio, pak se razmetnuo:
Turčinu je, mili Bog pomogo,
Pa potisnu Moskov-đenerala, 160
Gonili ga poljem i planinom,
Pobratime, dva puna sahata,
A mogli su triput još toliko,
Al grad jim je saman ostanuo.
Najboljega izgubiše druga, 165
Po imenu Džinić Useina,
U široku polju Nikšićkomu.
Tu se bili, pa se i vratili
Bolje srieće, mira čekajući.
Al kopile, cetinjski vladika, 170
Njemu vrazi mirovat nedali:
Izturio tabor na Grahovo,
Na Grahovo, na polje široko,
Koliko je sve Grahovo pusto,
Sve Grahovo, i Grahovac mali, 175
Do Trešnjeva sela cernogorskog,
Do Vehdžida, do turske džamie,
Do Zasklopa turskog i kaurskog,
Do Klobuka, do turske krajine,
Sve kaurska vojska pritisnula, 180
Kapa šavka, kao cerna čavka,
Čadorovi kao labudovi,
A barjaci, ko merki oblaci!
Pa prevukli kraljeve topove,
Do Klobuka, do careva grada. 185
Klobuk biju sa četiri strane,
A brane se ago od Klobuka,
Branili se dva biela dana.
Kada treće jutro osvanulo,
Sastali se age Klobučani, 190
A pred njima Bijadiću stari,
Pak su vjeće oni ućinili:
„Mi što ćemo od života svoga?
Mi od vatre žive izgorjesmo,
A ni odkle pomoći nam nejma!“ 195
Al veli jim Bijadiću stari:
Bratjo moja! carski vitezovi,
Da mi sitan mazar načinimo,
Pak šaljemo k kamenu Mostaru,
Baš na ruke Dadić Aliagi?“ 200
Tome age odmah privolile,
Stali, sitan mazar napisali.
Mazar pišu, harze prepisuju,
Sirotinske perste udaraju;
U mazaru govorili Turci: 205
„Aliago, careva gazio!
Il nečuješ, il nehaješ tužan?
Da mi davno jesmo obsjednuti
I na živoj vatri da gorimo;
Branismo se dva biela dana 210
Al se ubranit bolan nemožemo.
Nije šala Moskov-đenerale
I džidia, cetinjski Vladika!
I kraljevi kuhvet i topovi
I široka Gadska polovina — 215
Gadačka se odmetnula raja,
I Vladiki vjeru založila.
Berže diži vojsku od Mostara,
Berže bolje, do nedjelju danah;
Ako nećeš do nedjelju danah, 220
Mi dadosmo ključe od Klobuka,
I šest stotin carskih siroticah.“
Tako age mazar načinile
Pod mazara mazardžiu daju,
Pak ga šalju ka Mostaru gradu, 225
A na ruke Dadić Aliagi.
Kad je mazar njemu dolazio,
Mazar uči a suze proljeva.
Kad on viđe, šta mu knjiga kaže,
230 K seb’ dozivlje serdar Rezikala: 230
O đetiću, serdar Rezikalo!
Hajde, jaši vranca od mejdana,
Pak ga goni drumom čavlenikom,
Kraj Neretve, pokraj vode hladne,
Do Drežnice sela velikoga, 235
Diži meni vojsku pregolemu,
Svu Drežnicu i gornju i donju
I Cekića starog barjaktara
I staroga Džinić Jusuf-agu,
Vodi vojsku ka mojemu gradu.“ 240
A zavika Kevru buljukbašu:
„O Kevrane, moja slugo vjerna!
Hajde jaši široka dorina,
Pak ga jaši kraj mutne Neretve,
Do široka polja Bieloga, 245
Diži meni Bjelopoljce silne,
Do Porima i do Podveleži,
I Bubala Salih barjaktara,
Pa jih vodi na moju Carinu.“
Kada tako Dadić razredio, 250
On mi side na mehka dušeka,
Pa uzimlje divit i artiu,
Sitne knjige piše na koljenu.
Jednu bio knjigu sačinio,
Pak ju šalje k kasabi Konjicu, 255
A na ruke Bektašević bega:
„Diži vojsku od Konjica tvoga,
Pa ju vodi na moju Carinu,
Valja zemlju carevu braniti.“
Tu opremi, a drugu napisa, 260
Pak je šalje k Počitelju ravnu,
A na ruke Gavran kapetanu:
„O gazio, Gavran kapetane!
Diži vojsku s Počitelja tvoga,
Svu Gabelu i gornju i donju 265
Do Tesane sela velikoga,
I do međe turske i kaurske,
Diži vojsku do subote perve,
Vodi bolje, u Vidovo polje;
Kada puknu topi na Mostaru 270
Nek odpuknu i na Počitelju."
Tu opremi, a drugu napisa,
Pak ju spremi k gradu Ljubuškome,
A na ruke Mahmut kapetana:
„O sokole, Mahmut kapetane! 275
Diži vojsku s keršna Ljubuškoga
Diži vojsku, do subote perve,
Vodi bolje u Vidovo polje,
Kada puknu topi na Mostaru,
Nek odpuknu i na Ljubuškomu." 280
Tu opremi, a drugu napisa,
Pak ju šalje k gradu Ljubomiru,
A na ruke Arslan kapetana:
„O sokole, Arslan kapetane!
Diži vojsku od tvog Ljubomira. 285
Sve Popovo i dolnje i gornje,
Diži vojsku do subote perve,
Vodi bolje na Vidovo polje;
Kada puknu topi na Mostaru,
Nek odpuknu i na Ljubomiru.“ 290
Tu opremi, a drugu napisa,
Pak ju šalje na Utovo ravno,
Đeno sjede carevi panduri,
A na ruke starca Hadži-bega,
Hadžibega Rizvan begovića: 295
„O sokole, starče Hadžibeže!
Diži vojsku od Utova ravna,
Diži vojsku do subote perve,
Vodi bolje, na Vidovo polje;
Kada puknu topi na Mostaru, 300
Nek odpuknu na Utovu ravnu.“
Tu opremi a drugu napisa,
Pak je šalje k Stocu kamenomu,
A na ruke Omer bega mlada,
Omer bega Rizvan begovića: 305
„O djetiću, silan Omer beže!
Diži vojsku od Stoca tvojega,
Rasno listom i donje i gornje,
Diži vojsku do subote perve,
Vodi bolje na Vidovo polje; 310
Kada puknu topi na Mostaru,
Nek odpuknu i na Stocu tverdu."
Tu opremi, a drugu napisa,
Pak ju šalje k Stonu kaurskomu,
A na ruke Francez-đenerala: 315
„Pobratime, Francez-đenerale!
Možeš li mi pomoć učiniti?
U subotu pod Trebinjom naći,
Ja ću tursku zemlju prečuvati,
I caru ću posluh učiniti... 320
Kada puknu topi na Mostaru,
Nek odpuknu na dnu Stona tvoga,
Na dnu Stona, kod Plasnoga bora."
Tu opremi, a drugu napisa,
Pak ju šalje Gadskom kapetanu, 325
A na ruke Čengić Smahil-agi:
„O sokole, Ćengić Smahil-ago!
Diži vojsku od Gadska tvojega.
Diži vojsku do subote perve,
Vodi bolje, na Vidovo polje; 330
Kada puknu topi na Mostaru,
Nek odpuknu i na Gadsku tvome.“
Kada Dadić knjige razturio,
Malo vrime, zadugo nebilo:
Jeka stade druma širokoga, 335
Kraj Neretve, pokraj vode hladne,
Pomoli se od Drežnice vojska,
A pred njome serdar Rezikalo,
A za njime Cekić barjaktare;
A za njime šest alaj-barjakah 340
I šest stotin silnih Drežnjičarah;
Vriska stoji atah i paripah,
Zveka stoji ratah i pušakah;
Popucuju svjetli dževerdari,
A pjevaju Turci krajišnici. 345
Viju jim se kite niz ramena,
A grebu jim toke o jarake.
Sva ta vojska na Carinu siđe.
Malo vrime postajalo bilo,
Jeka stade kraj vode Neretve 350
Pomoli se vojska Bjelopoljska,
A pred njome Kevran buljukbaša,
I Bubalo Salih barjaktare,
A za njime pet stotin drugovah;
I ta vojska na Carinu siđe. 355
Kad to vidi Dadić Aliaga,
On zavika Čorbu Salihagu
Hajde jami ti alajbarjaka,
Pak ga nosi uskiem sokakom
Baš do dvora Bercuranovića, 360
Podaj barjak Omer agi silnom,
Nek ga nosi na Tepiu staru,
Pobije ga u ravnu kaldermu,
Nek se onde moja kupi vojska.
A zavika Bećira Bošnjića. 365
„Oj djetiću, Bećir ago mladi!
I ti jami zelena barjaka,
Pak ga nosi do na Tepu staru,
Pobij njega u kaldermu ravnu,
Nek se onde moja kupi vojska.“ 370
A zavika Krehu od Mostara;
„O sokole, Kreho od starine!
Nosi barjak do na Tepu staru,
Nek se onde moja kupi vojska.“
A zavika Tinaković Ibru: 375
„Ibrahime, moj sokole sivi!
Bubnjarina tvoja je starina,
Hajde jami daulbasa tvoga,
Pak ga nosi širokim sokakom,
Dobro viči, u daulbas tuci, 380
Nek se sprema Mostarska krajina,
Dok se spremi Dadić Aliaga.“
A zavika Kazačića Muju:
„O sokole, Kazačiću Mujo!
Ajde jaši hata đogatasta, 385
Pak ga goni do na Tepu staru
Bit ćeš meni serasker pred vojskom
Od Mostara, do Grahova ravna.“
Kada tako aga razredio,
Jošt zavika četiri Sehiza: 390
„O Sehizi, moja djetco vjerna!
Opremajte konje od mejdana
I četiri debela jedeka,
Sve zelena, ko četiri vuka,
I medjeda konja velikoga.“ 395
Dok se aga opremio biše,
Sehizi mu konje timariše.
Skočj aga na noge lagane,
Sa svojim se oprašta kadunam.
Pa on spade niz bielu kulu, 400
A za njime dvanaes momakah
Agi nose skute i rukave;
Dok sišao na mermer avliu,
Do međeda konja golemoga,
Pa je njemu turski besidio: 405
„Pani medo, da uzjaše dedo,
Jer je plaho dedo ostario,
Ostario, mejdan ostavio.“
Pade medo, a uzjaši dedo;
Pak poletje preko Tepe stare. 410
Kroz golemu vojsku sakupljenu,
Kroz kapiu, niz dolnju čaršiu;
Kad sišao na sofu hadžinsku,
Tud konjanik konja odsjednuo,
Barjaktari podjeli barjake 415
A pješaci puške prislonili;
Dok siđoše odže i hadžie,
Tude odže dovu ucinile,
Odže dovu, a zićer hadžie.
Kad se Turci Bogu pomolili, 420
Svoje bisne konje uzjahali
Pak tjeraju niz Bišće široko.
Bubnji biju, a svirale svire,
Udaraju zile i borie.
Napred iđe Dadić Ali-aga 425
A za njime bezi i spahie,
Do na Bunu sihodili Turci,
Pa su tude konak učinili,
A u jutro rano uranili;
Podigli se niz polje široko 430
Prek Rotpulje na Vode-pašine
K kamenome Stocu si hodili,
Do Vidova polja širokoga.
Tude oni dane danovali
Dok se silna neizkupi vojska. 435
Kad se ona bila izkupila,
Dadić ju je lepo razredio,
Na alaje, po zelen’ barjake;
Pak je vodi pokraj Ljubomira,
Kada sišli niže Ljubomira, 440
Do čaternje do vode studene.
Nahodili prosjak’ nevoljnika,
Na sred puta gladna i žeđahna.
Prosjak prosi iza glasa viče:
„Udieli jadnu i nevoljnu, 445
Poraz Boga i svojega puta
„„Svak je tuzi i nevolji dužan.““
Verlo Turci milostivi bili
Svak daruje tucak prosiaka
I sadaku daje plemenitu 450
Poraz Boga i svojega puta.
Kad sve prođe malo i golemo,
Najnatragu junak nalegnuo,
Na gavranu konju od mejdana.
Dat’ je bilo stati pa gledati! 455
Dobra konja, a boljeg junaka;
Na njemu je zelena dolama,
Na persih mu toke od tri oke,
A na glavi kapa Misirkinja,
Oko kape krila i čelenke, 460
A u sredi na direku krilo,
Kojeno se tamo amo vije
U sahatu po četiri puta.
To je bio junak od starinah
A na ime Pajiću hadžia, 465
Iz pod tverda grada Ljubuškoga,
Oko njega ćorda obigrava,
Ko šarena oko stiene guja;
Zveka stoji kitah i sindžirah.
Kad ga spazi tucak prosiačo, 470
On zavika izza svega glasa:
„Svak je tuzi i nevolji dužan.
Kad ga spazi Pajiću hadžia,
On na njega oči izkolači,
Pa zavika strahovitim glasom. 475
„Til’ si kurvo, Ozetović Mujo!?
Štono kradeš konje po krajini
Pa prodaješ po zemlji kaurskoj;
Što si krao više krasti nećeš...
Zar te poslo Moskov-đenerale, 480
Da uvidiš ti Dadića vojsku?
U zao čas njega poslušao!
Uvela te na žeravu guja...“
To Pajiću reko i nereko,
Badžak diže a nadžak poteže 485
Pa ga lupa i dva i tri puta;
Dok pedeset broja nabrojio —
I s cernom ga zemljom sastavio,
Pokupio groše i bešluke,
Što je njemu adaka nanjela, 490
Tako bilo, krivcu nahudilo. —
Od tale se sila podignula,
Putovala preko gore sinje.
Kad je bila na Pogači ravnoj
495 Dadić pusti dva hitra telala: 495
Svak da pjeva tanko glasovito,
A izmeće po dvi puške male,
Neka ječe od berda do berda,
Strah sihodi u polje Grahovo,
Do čadora Moskov-đenerala, 500
I onoga cetinjskog vladike,
Da on znade, da serce imade
Od Mostara starac Ali-aga
I njegova sehrat i krajina.
Družina se u posluhu našla: 505
Svak zapjeva tanko glasovito,
A izpali do dvi breše male. —
Tako išli berdom i planinom,
Dok je sila pod Trebinje dala,
Pod Trebinje, na polje zeleno 510
Tu atlie konje odsjednuli,
Barjaktari podjeli barjake,
A pješaci puške prislonili,
Pa su stali oni počivati,
Počivati dva debela dana, 515
Dok je sitni mazar dostigao
Od Klobuka, grada obsjednuta.
Mazar šalju age Klobučani.
Žaloviti mazar načinili,
Sirotinske pčrste pritisnuli: 520
Da se iđe, što se pria može,
Dok su ključi, od Klobuka tužna,
Dok su ključi, u turskieh rukuh.
Kada mazar Dadić proučio,
On se skače na noge lagane, 525
Na međeda konja golemoga,
Pak proletje kroz silenu vojsku,
Kao munja kroz guste oblake.
Vojsku djeli na dvi polovine:
Jednu šalje uz ploče kamene 530
Preko sela Zasklopja maloga,
Da mu iđe doli u Grahovo.
Pred Turcima Kazaziću Mujo,
Pred keršćanim Fra Nikola fratre.[1]
Pred Rištjanim starac Tanasie, 535
Tanasie, đere, kaluđere.
Drugu Dadić polovinu vodi,
Pod svojiem alajli barjakom,
Ka Klobuku u polje zeleno,
540 Đeno tabor Moskov učinio, 540
Metenize tvčrde zatrapio,
Pa obija Klobuk na krajini.
Kolika je zelena poljana.
Kolika li berda i humići,
Kolike li preguste dubrave, 545
Sve to vojska silna pritisnula! —
Pošto Dadić bio sihodio,
Odmah dženjak 'kervav zametnuo:
Đe se sreli, tu se udarili;
Dženjak bio do pol bila dana, 550
Do poldne se znati nemogaše
Tko li gine, tko li zadobiva!?
Al po podne turska srieća bila:
Potiskoše Moskov-đenerala,
Potisnuše niz to polje ravno. 555
I razbiše silu Vladikinu. —
Dovu čine Turci dobitnici,
Dovu čine, Bogu hvalu daju,
Hvale daju, a sve šenluk čine
Šenluk čine tri biela dana. 560
Pak se oni natrag povratili.
Nepita se tko je poginuo,
Neg na kom je mejdan ostanuo.
Tko me sluša na čast njemu bilo!
565 Vjeruj pobro sve jc tako bilo.565 [2]
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
