Pomisli, sunačce, krunice od vila,
koja s' me srdačce u željah smamila.
Eto znaš da prođe dvaš odsad šes godiš
odkoli, gospođe, život moj gospodiš:
kolike boljezni, želin'je i žalos 5
cić tvoje ljubezni pritrpi mâ mlados!
Ter se ja nikada ne tužih človiku,
ni bih se odsada potužil uviku;
danu je uzrok tvoj, jer k meni doteče
on tko je tebi svoj, ter ovu rič reče. 10
Rih zatoj: Sunačce, trpiti može sva
me tužno srdačce što veli ljepos tva,
nu mi nî suđeno da tuj stvar odolim,
za tobom ljuveno da se ja ne bolim.
Veći trud takođe skonča mi svu krjepos, 15
gdi veliš, gospođe, da minu tva ljepos;
i sve ću trpiti, nu tu stvar nije kad,
ter veće živiti ovako nisam rad;
ni mogah umrijeti pokojno nikadar,
da godi t' izrijeti ne budem ovu stvar. 20
Zatoj mi ne zabav' ner tvojoj ljeposti
od koje jes ljubav velike krjeposti;
jer ima vik veći tva lipos ner jelen,
koja se cafteći ponavlja jak zelen,
ter živeš za slavu, noseći kako cvit 25
svoj obraz i glavu, da vidi vas sî svit,
er si sva iznikla kako cvit u ruži,
u gizdi ter dikla tebi se ne druži.
Najliše gdi gore tva ličca ljuvena
koja su od gore ružicom skrovena; 30
lirom vrat gizdavi i s grlom toj čelo
skroven je, svak pravi, ter cafti veselo;
od tvoga pozora svitlosti svak vamni
da su dan i zora ka zvizde potamni.
Jer kad se obazreš, nî toli srcem lav 35
koga tuj ne nadreš da vene za ljubav;
komu li ne splete pamet moć ljuvena,
objestran gdi t' lete dva zlata pramena?
Crljeni koralj zri na usti van tvoje
iz kih slas veća vri od meda, gospoje; 40
ar kada govoriš, toliku čes ima
svaka rič ku stvoriš, da mi svis vazima.
A zato jur človik more te zvat ljepos
za ku ću po vas vik ljuvenu čut krjepos.