Ove se nitkore, kako se toj pravi,
nasitit ne more jadovne ljubavi;
jere se i gasi i opet razgara,
tijem ljudi porazi i skonča i shara.
I svak tko dvori njoj i za njom tko hodi, 5
vaskolik život svoj u mukah provodi,
i stvar mu vijek druga ne pridje na misal,
neg žalos i tuga, pod ku se zapisal.
Ni hoće dobar svjet ni vrijedan nauk čut,
prem da bi vas saj svijet hotil bi poginut; 10
jere od svakoga tužan se odili
razloga pravoga, a zled mu omili.
Sve drhće i preda i sumnji na svak čas,
ni sebi ne gleda ni druzijem shranit čas.
U miru svak ini provodi život svoj, 15
a on u vijek miran ni, ni prija čas pokoj,
jere ga mimo toj sva rados odbigne
i smrtni nepokoj i žalos dostigne.
Tuga mu je srcu stan, jak no ribam more,
nigdiri mirni san združiti ne more. 20
Odar mu svaki hip suzami polit jes,
sladak mu jes nalip i mila mu jes boles.
Gorko uzdišući i tužno plakaje
i sebe kunući nigdar ne pristaje.
Život mu svaki dan o koncu ostaje, 25
a on se jadovan ni mari ni haje.
Za kratke sladosti od tužne ljubavi
vječne se gorkosti u srcu dobavi.
Cjeć toga, bože moj, molim te ja milo,
ne čin' da opet k toj ljubavi nemilo 30
na službu budem prit; na kojoj potrajah
svu mlados, mogu rit; jure se i starah,
i od svih nevolja i tuga sve vrime,
ako je tva volja, izbavi srce me.
Dopus mi, da budem odoljet napasti 35
i da već ne budem vijek u nju upasti.
Srce me prosvijetli i digni mu pamet
visoko oda tli, neka njom nijesam spet,
neka te ljubim ja u vijeke i služu
i neka sva tvoja hotjen'ja oblužu. 40
I kad duša moja tijelom se rastavi,
da nadje pokoja kon tvoje ljubavi.
Izvor
Pjesme Nikole Dimitrovića i Nikole Nalješkovića, Stari pisci hrvatski, knjiga 5, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, Zagreb, 1873, str. 38-39.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никола Димитровић, умро 1555, пре 469 година.
