Nesuđena ljubovca
(Iz Istre).
Lipa Mara droban šav šivala,
Šila ga je i polje gledala.
Zagledala tri kite junačke:
„Simo, amo tri kite junačke!
Ki prehiti granu mendulovu, 5
Ti zadobi lipu Maru moju!“
Prehiti je Ive vojvodica:
„„Daj ti mene obećanje moje!"“
„Aj ne dam ti obećanje tvoje:
Dati ću ti tri škrinjice zlata!“ 10
„„Pokoj tebi i tvojemu zlatu,
Neg’ ti daj mi obećanje moje!""
„Aj ne dam ti obećanje tvoje:
Dati ću ti tri pineza zlatna!“
„„Hvala tebi i tvojim pinezom, 15
Neg’ ti daj mi obećanje moje!““
Nije mogla od manje učinit,
Dala mu je lipu Maru svoju.
Svojoj majci Mara progovara:
„Boga tebi, stara mila majko, 20
Ne kroji mi dugo ni široko,
Jer ja ne ću moći razderati,
Nit ga ne ću k maši protresati,[1]
Jer je Ivan devet ljub ljubia,
S nijednom ni noći noćevao, 25
Niti sa mnom desetom je ne će!“
Nije Mara riči sproučila,
Još je majki tiho govorila:
„Boga tebi, stara mila majko,
Daj ti meni crno zavijalo, 30
Da ne vidim kud od majke šećem!"
Kad su došli na srid polja ravna,
Opazila tri vrbe zelene,
A jedna joj trake [2] zamrhljala.
Da će Ivan granu odnositi, 35
Al' je Mari glavu odnosia.
„Jeli, sele, do boli udarac?“
„„Nisi, Ivo, do boli udrija,
Nego si me do smrti ubija.
Aj začepi ovu moju ranu, 40
Ako želiš, da ti živa dođem,
Živa dođem u bile dvorove!
Boga tebi, mili moj Ivane,
Jesu l’ dugo bijeli dvorovi?““
„Vidiš, sele, gdi sunce zahaja?“ 45
„„Ala, živa u nje ti ne dođem!““
Došli jesu u bile gradove,
Zajde vanka Ivanovi čako:
„Boga tebi, mili moj Ivane,
Gdi je tebi tvoje obećanje?“ 50
„„Vidiš ovdje, gdi na konju jaše:
Tanka mi je, tanka ter visoka,
Blidih lica i crnih očica!““
Zađe vanka majka Ivanova:
„Boga tebi, mili moj Ivane, 55
Gdi je tebi obećanje tvoje?“
„„Vidiš ovdje, gdi na konju jaše:
Tanka mi je, tanka ter visoka,
Bilih lica a crnih očica!
Boga tebi, stara moja majko, 60
Uhiti ju za bile ručice,
Povedi ju u bile kamare,
U kamare na mehke postelje,
Dokle dođe doba za večerat:
Trudna j’ mlada, puta počinila, 65
Da mi mlada navadna ni bila.““
Došla doba, da večerat gredu,
Ide zvat je njena sekrvica:
„Ustan’ gori, lipa sekro moja,
Došla doba, da večerat gremo!“ 70
Ni mi sekre glasa ni spomenka!
Ide zvat ju Ive mladoženja:
„Ustan’ gori, lipa ljubo moja,
Došla doba, da večerat gremo!“
Ni mi ljube glasa ni spomenka: 75
Žute kose na kovertu vise,
Zlatan prsten u krvici plava!
„Plivaj, plivaj modri moj prstenko,
Dok preplavaš tri vodice mutne,
Skupa će nam zvona pozvoniti!" 80
To dočuje lipe Mare majka,
Parala je [3] da je Mara kćerku,
Ivanovu hćerku porodila,
Al’ se Mara s dušom razdelila! 85
Iz „Primorca"
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
