U ovom grobu počivaju
od Marina Vidre kosti,
koje suncu odsijevaju
po razumu od mudrosti,
er ga muze opojiše
elikonske bistre vode
i vrh lug[a] odgojiše,
gdi se rajsk[e pje]sni poje,
gdje zvijezde s nebi [sj]aju,
gdi prid licem božjem poje,
i anđeli mu odpijevaju
na prislatke pjesni svoje.
Tijem nemo'mo smrti kleti,
koja ga je ugrabila,
zač nam ga je u dvor sveti
i blaženstvo na[se]lila,
gdi svi dusi priblaženi
vesele se i raduju,
naš razgovor [tu]j medeni
u pjesance k[oji] poju.
I mi boga svi [m]olimo,
milosrdju da po svomu
s[vi s]e s Vidrom naselimo
u vesel'ju nebeskomu.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.
