Mlađahna Rakle mâ, ka ne zna ljubavi,
medenijem ustima srce mi zatravi;
i zasve da strile ne pozna ljuvene,
nje su oči ranile nemilo, jaoh, mene.
Koja je krivina, koji je, vaj, grijeh toj,
diklice jedina, što vene život moj,
kad ti su neznane, razbludo mâ mila,
ljuvene me rane i čijem si ranila?
Nu, silna Ljubavi, najljepšu tvoju stril
put prsi upravi nezrele ove vil,
neka ona ranjena zna koga obrani
jeda bi smiljena dala lijek môj rani.
Koja je toj slava i pravda ka li je
nje ljepos gizdava sljepački da bije?
Ali hoć uzeti u pomoć mu lijepu
ter, ko si slijepa ti, moju vil hoć slijepu?
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван Бунић Вучић, умро 1658, пре 366 година.
