Пређи на садржај

Mejdan i ženitba mladog Matiana

Извор: Викизворник

* * *


Mejdan i ženitba mladog Matiana

(Iz sbirke M. Š.)

Vino pile dvie age careve,
Jednom ime od Ploče Alaga,
A drugome od Stiene Dizdare.
Kad se age obkitile pivom,
Rieč prifati od Stiene Dizdare:
„Hej moj pobro od Ploče Alaga!
Ti si išo zemljom po ćenaru,
Gdi s’ vidio najbolje junake?“
Odgovara od Ploče Alaga:
„Kudgod hodah zemljom po ćenaru,
Gdi ja vidih najbolje junake
Na Kladuši Muju i Halila,
U Kotarim kotarske serdare.“
Onda zače od Ploče Alaga:
„Pobro dragi od Stiene Dizdare!
Ti junaka nisi ni vidio,
Ja sam skoro bio na Kladuši,
Vino pio s Mujom i s Halilom,
O svačemu Turci besiediše,
O junacim i o dobrim konjma.
Ponajviše Leđaninu banu,
Od njeg neima boljega junaka,
Dvanest putah na mejdan izišo,
Pogubio dvanest kapetanah,
Trinestoga Zdrinić Osmanagu,
Jaši bane Zdrinića dorata,
Đavoluku doru naučio
Ponajviše toj muštri latinskoj.“
Onda kliče od Ploče Alaga:
„Ja ću bana na mejdan pozvati,
Da bi svoje nevidio kuće.“
Pak prifati divit i kalema,
Piše knjigu leđanskomu banu:
„Hej delio, Leđanine bane!
Tebe fale, da si dobar junak,
Tebe fale četiri krajine,
A ni mene nekudi družina ;
Izajdi mi na mejdan junački,
Na granicu tursku i kaursku,
Na Jabuku zelenu livadu,
Ka onomu dervenu čardaku,
Šedervanu ka vodi studenoj,
Gdino leži dvanest šeitovah,
A trinesti Zdrinić Osmanaga,
Jašiš bane Zdrinića dorata,
Đavoluku Doru s’ naučio,
A i vašoj toj muštri latinskoj."
Knjigu dade momku knjigonoši,
Nabaci mu četiri dukata,
Zafaljuje hitri knjigonoša,
Fala tebi od Ploče Alaga,
Dušmani ti pod nogama bili,
Ko tvom đogi klinci pod kopilom.
Ode momak i knjigu odnese,
Pravo zdravo ka Leđanu gradu,
Kad je došo do banove kule,
Eto momka na čemerli kulu,
Kad uniđe banu u hodaju,
Ali siedi trideset serdarah,
I dvadeset mladih kapetanah,
Među njima Leđanine bane.
Siedi bane u čelu hodaje,
Kad ih smotri momak knjigonoša,
Kapu snima turi pod pazuhe,
Savija se do zemljice cerne,
Pak im ljubi svima redom ruke,
A kad dođe Leđaninu banu,
Na kolienu knjigu ostavio.
Kad je bane knjigu otvorio,
U nju gleda, a suze proliva;
Svu jaziu suzam potopio,
U njeg gledi sine Matiane,
Svome babi rieči besiedio:
Mili babo Leđanine bane!
Kakva knjiga ter ju suzam topiš.
Ti s’ učio careve fermane,
A učio kraljeve mandate,
I vezirske sitne burjuntie,
A suzam ih nisi oblivao,
Nije l’ babo knjiga od junašlva,
Da ja za te na mejdan izajdem.“
Odgovara ostario babo:
„Matiane drago diete moje,
Ti još boja ni vidio nisi,
Kamo li ćeš na mejdan izaći,
A Alaga junak na mejdanu,
Sedam putah na mejdan izašo,
Sve na njemu mejdan ostanuo,
A ja jesam sine ostario,
O dva štapa po sunašcu hodam,
Kada pođem cerkvi manastiru,
I pojašim Zdrinića dorata,
Ja se dore deržati nemogu.
Kad preda me izađu soldati,
Pak Dorata razigraju moga,
Baca mene u kalderme stiene.
Veće ajde sinko na kapiu,
Ter po gradu razpusti telale,
Daji sine doru i gadoru,
Daji sine kopje ubojicu,
Na komu je od medvieda glava,
Sama zieva, kao da je živa,
Daji sine sestru Anđeliu,
A i moju dimiškiu ćordu,
Tko će izać Turčinu na' mejdan.“
Odkoliknu diete Matiane :
„Volim babo viera ti je tverda,
Da Alaga tvog jaši dorata,
I o bedri ćemerliu nosi,
A u ruci kopje ubojicu,
Da mi ljubi sestru jedinicu,
Neg leđanski cerni Lacmanine."
Pak od zemlje na noge skočio,
Iz dolafa divit prifatio,
I artie knjige brez jazie,
Knjigu kiti u Ploču kamenu,
A na ruke Pločanin Alagi:
„Teb' Alaga mejdandžiu kažu,
I fališ se, da si dobar junak,
Jer s’ neprođeš starca babe moga,
Jer nezoveš vučića od vuka,
Koi će ti starca izminuti,
Men’ izađi na mejdan junački.
Ja s’ Alaga oženio nisam,
U tebe mi čudnu falu kažu,
Sestru mladu Fatiu zlatiu,
A u mene Dilber Anđeliu,
Rok nedielja mejdan ponedieljak.“
Knjizi nađe momka knjigonošu,
Uhitri ga dvaest mađariah,
Zafaljuje opran Latinine,
Fala tebi, diete Matiane,
Dušmani ti pod nogama bili,
Ko tvom dori i ploče i čavli.
Pak se diete poče opremali,
Kad se babi na ino nemože,
Matianu side svite dielit,
„Spani sinko dori u podrume,
Izmet čini pritila dorata,
Hladnom vodom primorskim safunom,
Pak mu podaj tri leginja vina,
I četverti žežene rakie,
Tom sam sine doru naučio,
Odmah će se dorat osietiti,
Da će ići na mejdan junački.“
To razumiv skoči Matiane,
Tere spade dori u podrume,
Doru goji i s pivom ga poji,
Izpira ga s rakili safunom,
Istira ga pamukli čaršafom,
U sunđer mu vodu pokupio,
Pak izlazi kuli na hodaju,
Primiče se sergu i haljinam,
Ter oblači junačko odielo,
I na noge kopče i čakšire,
Više mu je zlata pod kolienom,
Neg skerleta čohe nad kolienom,
Pak oblači svilenu košulju,
Sverh košulje đuvez anteriu,
Po njoj meće toke i đebeta,
Svake toke od podruge oke,
A uza njih kite od tri litre,
Dvoje nove a jedne polovne,
Pak po tokam cervenu dolamu,
Na dolami stotinu dugmetah,
Svako dugme deset mađariah,
A koje mu pod gerhocem biše,
Ono tegli punu litru zlata,
I ono se na burmu odvia,
Pune fata tri litre rakie,
U planini kad je od potriebe,
Što pri jutru mamurluk razbija.
A na glavu kalpak i čelenke,
Redom zadi devet čelenakah,
I deseto na direku krilo,
Ono mu se na čekerk okretje,
Š njime tihi zaigraju vietri,
Za pas zadi dva čifta pušakah,
Dva ingleza i dva venedika,
Vazda žderu litru tučenika,
I među njih palu okovanu,
Pak na bedru ćordu nabacio,
Ter prifati kopje ubojicu,
Hitro spade u podrum doratu,
Oba konja opravna izvodi,
Privodi ih binjeku kamenu,
Uzbaci se na tovna dorata,
A sestricu diže na gadoru,
Iz avlie konje izturiše,
Pred avliom svietuje ga babo:
„Matiane drago diete moje,
Pred tobom je Vratnika planina,
Tri je sata sine uzberdita,
Kad pod Vratnik uniđeš planinu,
Dobre vaše odjašite konje,
Pieše ajte vodte uz planinu,
Kad izadješ k Raminu bunaru,
Konje ’stavte, ter ih nazobite.
Ti se hladne napij cervenike.
Pak odmorni stermo oborite,
Kad sađete lugu Popovića,
Popet turski podpazit ćeš čador.
Od dorata ti nežali piva,
Pak poklopiv goni do čadora,
Turčin će te s pivom ponudili,
A ti njega sabljom i s mejdanom,
Izniet će ti dva mača zelena,
Od jednoga skovana kovača,
Ti mu nemoj mača nijednoga,
Kad na bojni mejdan izađete,
Jesam doru boju naučio,
On na terku klica na koliena,
Kad oćuti huku od mizdraka,
Derž se dobro i stoj na oprezu,
Da t’ nelahne vietar sa dorata.“
Diete ludo al primaše mudro,
Od avlie konje odtieraše,
Pak natiera kroz Leđan sokakom,
Pak zapieva tanko glasovito:
„Ostaj s Bogom moj Leđane bieli,
I u tebi Leđanke dievojke,
Udajte se mene nečekajte,
Ja se mislim s Turske oženiti,
S glasovitom Fatiom Zlatiom,
Il ću moju usijati glavu.“
Iz Leđana konje izturiše,
Natieraše poljem zeleniem,
Dotieraše konje pod planinu,
Razjašivši pieše uzvedoše,
Izađoše Raminu bunaru,
Doru zobi, sebe pivom poji,
Pak olišće stermo niz planinu,
Zdravo sajde k lugu Popovića,
Turski čador biše opazio,
Doru poji s vinom i rakiom,
Vitežki se na njeg uzbacio,
Oštro praši ka bielu čadoru,
Ondie nađe Pločanin Alagu,
Pod čadorom hladno pije vino,
Služi mu ga Fatia Zlatia.
Matian mu božju pomoć viče,
A Turčin mu zdravljem prifatio.
„Sjaš s dorata, da se napijemo,
Pak ćeš meni doru pokloniti.“
Na njeg diete oči napopriči,
„Jaš balio, da mejdan dielimo,
Na siedeću odsieć ću ti glavu,
Nemogu ti gledati Fatie.“
Kad Alaga razumio rieči,
Iznese mu dva mača zelena,
„Oba jesu od jednog kovača,
Ober’ Mato, koga tebi drago.“
„Ja ti neću mača nijednoga,
Dok je mača starog babe moga.“
S tim Alaga na noge skočio,
Do đogata konja dohodio,
Od harluka i od ćopekluka,
Od holosti i od uzgornosti,
Sa zemlje je u sedlo fercio,
Iztieraše na polje zeleno,
Matiana Turčin dozivaše,
„Matiane šćene materino,
Il ćeš biežat il ću pobiegnuti?“
Matian mu odgovara rieči,
„Tvoje zvanje, a moje biežanje."
Tu su oba mejdan utverdila,
Od čadora do Kunar bilježke.
Pobieže mu diete Matiane,
Za njim Turčin na dobru đogatu,
Pak ga viknu tanko glasovito:
„Čuj kaurče mali Matiane,
Nemoj reći, da sam prevario,
Eto tebi moje kopje bojno.“
Kopje žida, po pasu ga gleda,
Pak izpusti iz desnice ruke,
Stoji zvizga kopja ubojice,
Iz daleka dorat zaćutio,
Terkom kleče na perva koliena,
Po njemu se Matian povija,
Visoko ga kopje nadfatilo,
Desnicom ga rukom ugrabio,
Prilomi ga u travu ga baci.
Podvikuje Pločanin Alaga:
„Nelom’ kopja kurvino kopile!
Poveo si slomljenu kljusinu,
Pa ti meni krivdu učinio,
Već mi bieži kopju na poprieko.“
Matian mu serdno odgovara:
„Stan balio nek ti reda dođe,
Biežat ću ti kopju na poprieko."
Kad Alaga razabra besiede,
Vernuv đogu nehti ka čadoru,
Već pobieže k Stieni gradu bielom.
U dieteta berži dorat biše,
Mal’ odmače, odmah ga sustiže,
Kopje terže, iza glasa viče:
„Čuj Turčine, nek je brez prevare.“
Položivši kopje izpustio,
Kopje težko, a nejaka ruka,
Nemože ga kopje primetnuti,
Već baliu u miesto pogodi,
Po verh sedla po svilenu pasu,
Bojno kroz njeg kopje proletilo,
I zadi se u zelenu travu.
Mertav pade niz đogu Alaga,
On upade, Matian dopade,
Da ufati đogu od mejdana,
Uteče mu, šteta ga odniela,
I ubieže u stienu kamenu.
On Alagi odsiječe glavu,
Pak natišće do biela čadora,
Al dermnuše na Stieni topovi,
Za njime se otišće potiera,
Pet stotinah hatah i paripah,
I ostalih peik bedeviah.
Diete plieno digav iz čadora,
Za se baci Fatiu Zlatiu,
Na gadora sestru Anđeliu,.
Pak pobieže uz Vratnik planinu,
Ter okretje s puta stranputice,
Kroz niekakve stiene Orlovića.
Ka vedromu vrielu Ždribovića,
Da ga traže za tri puna dana,
Dangubno bi Turci se morili.
Tu Matian razjaha dorata,
Sestri Anđi rieči besiedio:
„Čuvaj Fate, ko i svoje glave.“
Njemu vrazi mirovat nedadu.
„Idem izać na Vratnik planinu,
Da s Vratnika u Leđan pogledam,
Kad će Turci u Leđan spadnuti,
Čije li će zaplatit palanke.“
Ode diete uz Vratnik zeleni,
Zaskačući od jele do jele,
A priskačuć od stiene do stiene,
Kao jelen plahovito zviere.
Kad na Vratnik k putu izlazio,
Ali gori trideset vatarah,
Momak misleć oko vatre hoda,
Sam je sebi besiedio rieči:
„Mili Bože na svemu ti fala,
Gdi li pria Turci izhodiše,
Gdi li pria vatre naložiše,
Odkad pria glavnje prigoriše,
Koji su ih iznosili vrazi?“
Al ga nieko iza jele viknu:
„Odtlen diete, nosi svoju glavu.“
Kad se diete natrag obazrilo,
Al to striče ćoravi Tadia,
Po hajduci koi davno hoda,
Suprot volji svoga brata bana.
Kad dijete strica podpazilo,
K njem za jelu hitro pobiegnulo,
Uz Tadiu žestoki s’ hajduci,
Koliko je u Vratniku jejah,
Za svaku se hajduk zaslonio,
I na luntu glavu naslonio,
U to doba turski konjanici,
Pred njim grabi od Stiene Dizdare,
Jaši Dizdar peik bedeviu;
Ja kakva je, sam ju jad ubio,
Kako škrima iz ramenah vratom,
Kano guja iz ljutice stiene,
Klapaju joj noge na baglame,
Silan Dizdar često podvikuje:
„Zaludu se mučiš kaurine!
Stignut ću te u Leđanu bielu,
U kuli ti odvernuti glavu.“
Al ga diete iza jele viče,
„Nemuč’te se do Leđana Turci,
Ja vas čekam za jelom zelenom,
S mojim stricom ćoravim Tadiom.“
Na busiu Turci nasčenuše,
Hajduci ih spravno dočekaše,
Sve na ognju i na vatri živoj,
Doka vlaški oganj iztušio,
Pet stotinah Turak oboriše,
Iz busie ferciše hajduci,
Turske dobre pofataše konje,
Pokupiše ćurke i jarake,
Eto Mati gotovi svatovi.
Povedoše glavitu dievojku,
I odoše ka Leđanu bielom,
Pievajući i puškarajući.
Zdravo došli do banove kule.
Pred svatove izhodio bane,
Pod dietetom doru prifatio,
Matianu svome besiedio:
„Kako sine biše na mejdanu?“
Diete ’zvadiv Alaginu glavu,
Podkuči ju staru babi svome.
„Bre aferim junačko kolieno,
Tako ti je i babo radio.“
Odvedoše cerkvi manastira,
Fati liepše ime postaviše,
Prozvaše je Dilber Anđeliom,
I vienčaše s malim Matianom,
Š njom junački porod izrodio.
Koga nije, da kruha nejede,
A mi bratjo zdravo i veselo!

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg


Референце

Извор

Bosanski prijatelj, saderžavajući potriebite koristne i zabavne stvari. Urednik: I. F. Jukić Banjalučanin. Svezak I, Troškom Dra. Ljudevita Gaja, u Zagrebu, Berzotiskom narodne tiskarnice dra. Ljudevita Gaja, 1850., str. 62-72.