Kad vidi ovaj vil, koja je sunačce,
jer meni ljuven cvil skončaje srdačce,
anđelska nje lipos svu pamet postavi,
postavi svu kripos da mene ozdravi,
ter svrnu u rados svoj obraz i čelo,5
na moju ter mlados pozire veselo.
Ako li još nalip toliki bude kad
da se taj čas i hip ne stvorim prid njom rad,
iz grla pušta glas anđelski da spiva,
a prospe zlati vlas kim suncu dosiva;10
prsi bil' otvori, najveće što želju,
ter kako ne stvori da se ja veselju?
ter kako ne čini u raju da sam ja
moj cvitak jedini iz koga sunce sja?
Pače se za rados pamet mi zamuti,15
toliku gdi slados za ljubav oćuti,
tolikom gdi mene milostju nadili,
kom ne da da vene život moj ni cvili.
Zatoj sam stanovit da ova od gospoj
boli se, jadovit kad vidi život moj.20
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga II, Pjesme Šiška Menčevića Vlahovića i Gjore Držića, str., Zagreb, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
