Kad godi spomenem, moj Bože, stvar ovu,
vazda ja povenem ter hotno smrt zovu.
U moje gospođe nađoh se jednom dvor,
ka za mal čas pođe pogledat na prozor;
ali ti tuđe gre, jak da se hoće strt, 5
od smiha ter sva mre a dahti kako hrt.
Ončas k njoj potekoh, misleći što je ovo:
"Sunačce, - ter rekoh, - jeda je što novo?"
Ništa mi ne može za velik čas rijeti
od smijeha, moj Bože, neg ruke prostrijeti, 10
u kojih ugledah ptičicu držeći,
ter pamet ja ne dah što ima toj reći.
Jošte joj zabavljah velmi ja onomu,
zašto se ne stavljah nimalo zlu momu.
Nu kada srdačce od smijeha utaži, 15
još rekoh: "Sunačce, što j' ovo, nu kaži."
Tuj svapi: "A što ćeš? od stvari jur ovih
to li znat sve hoćeš, oto toj ulovih!"
Tada ja mukom stah misleći u sebi,
zač toli nigdar plah odgovor prî ne bi. 20
Ter sada sâm pravlju, navlaš se ozlobi,
neka se ne stavlju ona stvar što kobi.
Tuj sumnju ja stekoh i misal oni dan,
ter družbi sve rekoh, pokle se vidih van.
Zatoj mi svak jedno na ovu rič reče, 25
kažući naredno što mi se pak steče:
"Da li si tač nezdrav, ter ne znaš taj zlamen
i ptice tej narav jer zgara na plamen?
Toj hoće da reče: ovakoj uhvaćen,
ovakoj natječe tvoj život bit plaćen." 30
Sad možem sve toj reć, jer vidim i ćuću
jer ću zlo svako steć s nje ljepos goruću.
