II
ПОБУНА ВОДЕ
1.
Зашто те беле искре са лудом праском прште
И кључа сребрни скок
И зрачи вала ток,
Пада с урликом лудим на стене што се мрште,
И тресу грозном грозом кô уклети џини
И тешки вапаји њини
С небеса осмех свлаче?
О, ћути. Хуји хуј.
Шта ти јецаји значе
О вај, о вај!
И клетву чуј:
(У проклет крај
У окршај
Разблудни допре крик побуне страсне
И шиба покличе гласне.
И пожар сунца гасне
И густим мраком броди
Суморни предзнак зала.
И чете сотона води
Уз химну клетих вала.)
2.
О, Реко Моћи, куда лешине тобом плове
И распарчана, густа у неврат куда срљаш?
О, зар не чујеш врисак што вриште стене ове,
О, куда с крвљу нашом да је незнанством прљаш?
Сачувај крв и лешина склад
За ова поља стара,
Јер пашће куга, пашће јад
Врх блештећих ватара.
О, буди вир што срца кали,
Јер дуго твоји таласаће вали
Да не чују песме, да не виде свате
Ни поворке дуге, које крици прате.
У теби прошлост бурна спава
И сузе дана, бола пуне.
У теби јад се оцртава,
А на дну леже пале круне.
А ти си гроб, што неопојан јоште
Из правекова вапи, плаче
Чуо си јаук презрења и поште
И звизге које бичем тлаче.
О, широка водо, твог се гнева плашим,
Не куни што пусте обале ти биће.
Опет витла неман над главама нашим
За које ветрови трнов венац свиће.
О, памти беду нашу сву,
О, памти, кô што памтиш све,
Хероја који на твом дну
Суморан сања мртве сне.
Да. Памти јад и нашу беду
Као што памтиш из давнина
Суморног старца главу седу
Што вапи изнад пустолина,
Као што памтиш час и дан
Кад на Острву винограда
Дивљи је обес растрган
Јецао тугу свога пада;
Као што памтиш мрачне гомиле
Које су тешке патње сломиле
И пошле, као чудна литија,
Да бекством траже спас,
И кô што памтиш сва та збитија,
Памти и нас.
Дунаве, зашто клетвом пратиш
Наш очајнички збуњен збег.
О, када нећеш јад да патиш
И хода нашег циљ да схватиш,
Да спасавамо раздрт стег,
Не куни нас, но се нашег јада сећај
И последњем шљунку и алгама збори
О несрећи нашој! Реци и обећај
Наш повратак скори.
3.
Реко изобиља, зар ни тебе више
Нећемо видети како мутна плавиш
Наша плодна поља када навру кише.
Авај! Зар и ти ћеш крст врх нас да ставиш?
Кô Нил златни ти си поља нам плодила
Из равница твојих зубља части плану,
Синове си снаге и моћи родила,
На обале твоје крв хероја кану.
Кô несит џин
Гомиле ваљала си јунака славних
И понос њин
Вукла у амбис страсти тавних.
О, скупу царину плаћали смо, када
Преко твојих вала носили смо зубље,
У час кад за осмех Славе глава пада.
Обманути Летом тонусмо све дубље.
Бесмо тада исти кô и овог часа.
Саво, да ли памтиш... итд.
Но веруј нам, иде дан кад наше трубе
Свој расуће поклич да те њим пољубе,
Да пољубац тај ти сву срж усталаса.
И рикну вал и лину,
Заурла, тресну, шину,
Расу се, плину
И крвав,
Сав од стида црвен,
Јурнувши далеко у ноћ непробојну,
Рикну кад сав око5 опази затрвен
И заурла песму улудну а бојну.
4.
Зар ти је мало, Господе бола,
Још алем зар да се скине?
Погледај реку крви и кола
Како се мучи и гине.
О, почуј лелек и бол утоли,
И сувише је невином казне.
Градови горе, села се празне,
О, почуј, Боже, јер боли, боли...
А ти нам немо показујеш пут,
Јер наше патње још не желиш крај.
Најдражи ваља оставити кут
Кад остависмо круне и сјај.
Реци Патњи треба данас рећи збогом,
Оставити да се пени и да снива.
Још бежати треба, јер под нашом ногом
Крв врела подлива...
Са обала левих,
Дрино,
твоји вали
Слушали су само запевке и јаук
И, када си хтела да те смех разгали,
Ти си мреже своје, кô водени паук,
Пуштала дубоко у наше заравни
И, запевки сита, наш си усев трла,
Да би чула песму, кад у сутон тавни
Заори се широм из пожудног грла.
Вај, од данас чућеш и здесна и слева
Цео народ како вришти и запева.
5.
Ево нас већ, ево, на окомку, где се
Још последња снага упиње и чека
Да молитва стара ловоре донесе.
Ево већ низови падају кô лесе,
Докле мумла добош и челична јека.
Планине се тресу, шума се таласа,
О, Господе, спаси и чудо учини.
Појави се горд у својој величини,
Помози и...
Али нов пут се беласа.
6.
Реко снова наших, не теци кô пређе,
Колевко џинова и јадовке меке,
Хајде с нама југу, у земље далеке,
Хајде с нама нове да стварамо међе,
Јер сувише драга твоја нам је вода
Да бисмо је могли не видети више
Кроз сањиви сутон како журно брише,
Сувише је драга, да се за спас прода.
У недру, у шаци, устима и оку
Носићемо, водо, твоје вале собом,
Да се, кад паднемо у тугу дубоку,
Причестимо и да крстимо се тобом,
Корито ћемо ти кроз стене створити
Да и Бог задрхти испред нашег Хоћу,
А ти ћеш заносним шумом шуморити;
Ми ћемо те чути и дању и ноћу.
Кô паћеник, прибран над властитим сломом,
А Морава ћути у свом ходу тромом.
7.
Бежи,
Гробови свежи
Наш су траг,
Гмиже,
Све нам је ближе,
Демон наг.
Крвава децо крвавијих стопа,
Зар и ви дудасте зид својих окопа,
Река Беса болна срца
Сва крвава, мрачна, грца.
И не тече с пуно ху
Загушена од лешева
Једва тече, једва мили,
Тужно цвили и
И запева.
8.
Суро крваво стење гордо се небу диже,
А доле Прошлости река лешеве пољем спира,
Згрудвана хладном крвљу уморна сунцу сиже
А с Крумових врлети злокобни халак свира
Сведоче древне славе и једног моћног цара
И патријарха седог, с поругом примај госта.
Већ вришти рзај коња и густа струји пара
А црна свита тутњи преко твог часног моста.
Устави ток и слукти.
Чујеш ли уздах тмули,
Кô уздах самртника у зимску поноћ нему?
И тај се уздах мукло у твоје вале ули.
То Река Славе тражи смакнуту дијадему.
О, несрећна паство, у цркве нагрни,
Последњи пут дођи да припалиш свеће.
Дршће Храм и Вис се обешчашћен црни.
А грм шири гране кô мукло распеће.
9.
Све је у крви.
И пламен кружи кругом,
И брекће гором и лугом,
А још јечи, врви,
Кô стадо са свих страна
Стегнуто ланцем врелим,
Измучен, преплашен народ
И спаса хоће,
И спаса тражи,
Богу се нада,
Моли и куне.
Са гора и пољана
Авети слазе
И шире гвоздене руке
И стежу.
Метеж и вика
И лом.
Страх.
О, Части реко света,
Волиш ли поља своја
И жбуње и дрвета
Више но песме наше?
О,понећемо собом
И те љубимце твоје,
Венчаћемо се гробом
Ти и ми.
Зар ниси наша? Реци реч.
Зар вопиш данас покпич туђ?
Крвника наших хоћеш впаст.
Дубина твојих мрачно дно
Зар није чупо сваки боп,
Зар није чупо сваки крик,
Зар није чупо сваки јад
Отаца наших, што су ту
Обапа твојих бипи роб?
Стопећима смо бипи ми
Кô син и отац, брат и брат.
Сестара наших тужни ппач
Зар није твоје воде ток?
Из Бојке некад дивљи бич
Прогонио нас у твој до.
И зар смо некад, ма за трен,
Неверством, срамом ппави ток
Тапаса твојих, стидом зар
Помутили?
А Реке дрхтав шуми ток
И замишљена мрачна хита
Као да не сме да прочита
На нашем пицу страшни рок.
О, стани, водо, кад се гнушаш,
О, стани, мрк да усклик слушаш.
Нек венцима те демон кити,
Но заклетву нам чуј и памти:
У нама дивљи понос пламти.
Немилостив ће Васкрс бити.
