Gledaj, Rakle, dobro moje,
oni suhi bor gorjeti,
prem onaki, mâ gospoje,
ja se mogu zvat i rijeti.
On je k nebu uzrastio
čijem mu siva zrak sunčani,
veselo sam ja živio
čijem mi pogled tvoj ne brani.
Njemu slomi trijes sve grane
i osta suh panj u dubravi,
zadate su mnoge rane
meni od strila od ljubavi.
Njemu vihar žile skrši,
mene gnjiv tvoj izkorijepi,
najzad oganj njim obrši,
a mnom ures tvoj prilijepi.
Sad gorimo, eto, oba,
ja ucviljen, on veseo,
i do malo opet doba
zgorjećemo u pepeo.
Danu gorjet on sveđ neće,
ja sveđ gorim u ljubavi;
on omladit opet se će,
mâ se mlados ne pojavi.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван Бунић Вучић, умро 1658, пре 366 година.