13

Шињел
Писац: Николај Гогољ

само релативно, то јест у поређењу с оним коме је било већ седамдесет година.
– Знате ли ви коме то говорите? Схватате ли ви ко стоји пред вама? Схватате ли ви то, схватате ли, питам вас.
Ту он лупне ногом, повисивши глас тако силно да се то не би учинило страшним само Акакију Акакијевичу. Акакије Акакијевич обамре, заљуља се, задрхти читавим тијелом и више се није могао држати на ногама; да нису притрчали стражари да га придрже, сручио би се на под; изнијели су га готово непокретнога.
А он, важна личност, задовољан тиме што је ефекат чак и премашио његово очекивање, и сасвим усхићен мишљу да његова ријеч може чак и онесвијестити човјека, погледа искоса на свога пријатеља да докучи како он гледа на то, и са задовољством опази да се и његов пријатељ налази у неком врло неодређеном стању и да је и сам почео осјећати неки страх.
Како је сишао низ степенице и како је изишао на улицу, тога се Акакије Акакијевич никако није могао сјетити. Није осјећао ни руке ни ноге. У своме животу никада га још није тако јако изгрдио један генерал, и то још из другог надлештва. По вијавици, која је фијукала улицама, он је ишао отворених уста и скретао са тротоара; вјетар је, као обично у Петрограду, дувао на њега са све четири стране, из свих попречних уличица.
Зачас му је отекло грло, и кад се довукао до куће, није могао изговорити ни ријечи; сав отекао, спустио се у постељу. Тако страшна бива грдња по званичној дужности. Сутрадан га је протресла јака грозница. Захваљујући великодушној помоћи петроградске климе, болест се развијала брже но што се могло очекивати, и кад је дошао љекар и опипао му пулс, није нашао да учини ништа друго него да пропише топле облоге, и то једино ради тога да болесник не би остао без благотворне медицинске помоћи; уосталом, већ послије дан и по наговијестио му је неизбјежан крај. Послије тога окренуо се газдарици и рекао: »А ви, мајко, немојте узалуд губити вријеме, одмах му наручите ковчег од боровине, јер ће храстов за њега бити скуп«. Да ли је Акакије Акакијевич чуо те за њега кобне ријечи, и ако их је чуо, да ли су на њега дјеловале потресно, да ли је он зажалио за својим убогим животом – ништа од тога није познато зато што је он све то вријеме био у бунилу и у ватри. Разне појаве, једна чуднија од друге, привиђале су му се непрекидно: час је видио Петровича и наручивао му нови шињел са некаквим замкама за лопове који су, причињавало му се, стално испод кревета; и сваки час је позивао газдарицу да му извуче једног лопова испод самог јоргана; час је питао зашто пред њим виси његов стари огртач кад он има нови шињел; час му се чинило да стоји пред генералом, да чује његове службене грдње гдје и признаје кривицу: »Крив сам, ваше превасходство!«; час је, опет, чак и ружно псовао, изговарајући најстрашније ријечи тако да се стара газдарица, која никад у животу од њега није чула ништа слично, крстила, тим прије што су те ријечи одмах послије ријечи »ваше превасходство«. Затим је говорио такве бесмислице да се није могло разумјети ништа; само се могло разумјети да су се неповезане ријечи и мисли вртјеле око једног и истог шињела. Напосљетку је јадни Акакије Акакијевич испустио душу. Ни соба, ни његове ствари нису биле запечаћене, прво зато што није било насљедника, а друго зато што је оставина била врло мала; поименице ово: свежањ гушчијих пера, двадесетак арака бијеле канцеларијске хартије, три пара кратких чарапа, дватри дугмета отпала са панталона и читаоцу већ познати огртач. Бог зна коме је све то припало: за то, признајем, није се распитивао чак ни приповједач ове приповијетке. Акакија Акакијевича су одвезли на гробље и сахранили. Петроград је остао без Акакија Акакијевича као да га у њему никад није ни било. Ишчезло је и нестало једно створење које нико није штитио, које ником није било драго, које није било ни за кога занимљиво, које чак није на себе скренуло пажњу ни природословца који не пропушти да стави на чиоду и обичну муху и посматра је кроз микроскоп; створење које је покорно подносило све канцеларијске подсмијехе и сишло у гроб без икаквог изузетног дјела, али пред чијим је очима ипак, мада пред сам крај живота, промакао један свијетао гост у виду шињела, који је за тренутак унио живост у његов биједни живот, и на који се одмах потом сручила неподношљива несрећа, као што се сручивала на цареве и