Туга је највећа и болес на свити,
кад кога несрећа буде обујмити,
тер када с трудом ствар тко створи, мој боже,
да се већ никадар њом помоћ' не може;
и кад што у труду учини с болести,5
а друзи пак буду посвојит', посјести.
Тако ја злед стекох, ер видих мој огањ,
ки с трудом раждегох, да се ини грију на њ;
а мени није моћ' никадар наћ' вриме
к мојему огњу доћ', а гди мрем од зиме.10
Пјесме Миха Бунића Бабулинова Мароја и Орациа Мажибрадића Марина Бурешића, Стари писци хрватски, књига XI, Југославенска академија знаности и умјетности, Загреб, 1880, стр.105.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мароје Мажибрадић, умро 1591, пре 433 године.
