Кô румне-руже у премаљеће, Крилима својим лахор лађани Мирисну круну када покреће, И пољуб њојзи пружа слађани. А она стидно главу обара, Гранчице своје земљи повија, И своје груди њему раствара, И тако цвате — тако с’ развија, — Онако моје чедо милено, Дражесну своју главу приклања, Кад њено бајно, лице румено, Додирне пољуб с’мојих усана!