Шегрче
Немам злата, немам пара,
Нити поља, нит' добара,
Нити куће, нити стан;
Да заслужим себи хљеба
Трудит' ми се, трудит' треба
Непрестано сваки дан.
Док још свака душа жива
У спокојству, миру снива,
И слађани грли сан:
Ја се морам санан дићи,
Не окл'јеват', журит', стићи
Мог мајстора у дућан.
Морам чистит'. морам мести
И прашину с робе стрести,
Напунити водом куп,
Да се мајстор не разјари
Да ме бичем не опари -
Да не буде: тупа, луп!...
Али то је јад и б'једа
Што ми мајстор дахнут' не да -
Ув'јек пази на рад мој,
Гњевно виче да се жури!
А ја морам, па све цури
Низ чело ми р'јеком зној.
Више пута све по длану
Жуљеви се дизат' стану,
Сваки као ватра врућ...
Е, тад ми је најмучније,
Срцу ми се туга свије -
Чини ми се да ће пућ'...
Ал' ја муке све претрпим
И обућу даље крпим -
Уздишући уморан,
Нећу да ме мајстор ружи,
Нећу да се на ме тужи,
Нећу да сам укоран.
Та једном ће мука минут',
Љепше ће ми сунце синут' -
Проникнути среће цв'јет;
Љепши ће ми свићат' дани,
Са радошћу обасјани,
Милији ће бит' ми св'јет.
Кад научим занат свети,
Срећа ће ми да долети
Са чела ми отрт' зној;
Кад научим: од заната
Ето сребра, ето злата!
Господар ћу бити свој!
Ох, како ће срцем тада
Да ми веља радост влада
Кад мог труда видим плод!
Златном зраком пратиће ме
И у раду и у свему
Вјечног неба благослов.
Немам злата, немам пара,
Нити поља, ни добара -
Та прави сам сиротан.
Ал' радећи - све ћу стећи!
Све се ближе - срећи стиже,
Све ће ведриј' бит' ми дан!