Чудан свет/XIV

Извор: Викизворник

◄   XIII XIV   ►


XIV

     Колико је Пецкошић на процес потрошио, да је то Ђоки Гроздићу дао, могао би га помоћи. Коштало је преко шест стотина форинти. Да је Ђока ову суму добио или примити хтео, исплатио би своје дугове, и на својој земљи покрај рада могао је живети. Но од кога једаред ђаво ушур узме, ту нема спасенија
     Против Ђоке лежала је још нека сентенција код суда, дуг преко 400 форинти. Лисовић узме кућу у егзекуцију. Сад се већ Ђока упрепасти. Трчи у варош, испитуј код суда је ли дошла његова молбеница из Беча. Молбеници ни трага. Иде код господина Раваила, тужи му се, овај му саветује да да нову молбеницу на цара писати, јер можда је и ту, па неће да му издаду. Ђока на то пристане, а Раваило напише. Но сад неће Ђока ићи у Беч, већ на пошти послати. Сам однесе на пошту и добије рецепис.
     Сад се Ђока мало смирио, јер надати се, то је била код њега најлакша ствар.
     Дође време лицитацији. Лисовић прода Ђоки кућу. Ђока остане сасвим чист. Трчи опет у варош да види је ли дошла молбеница; и доиста дошла је, али не она прва, већ друга. На молбеници је било написано као одговор: да цар пре тога није никакве молбенице Ђоке Гроздића добио, но само ову другу, и упућује се Ђока Гроздић на „редовни парнични пут".
     Редован парнични пут — то ће рећи; Ђоко изгубио си процес, немој ништа даље тражити!
     Ово је био страшан ударац за Ђоку. Страховито псује; да сме, псовао би и самог цара, а овако само псује судове и све фишкале на свету. Каже да нема већ правде на замљи.
     Дође кући, дође у село, али не својој кући, јер је та већ продата, но оде у кућу где је сад у кирији.
     Ђока продаје ситне ствари што су му остале да захрани себе и своје. И то потроши; сад нема ништа, бори се с глађу.
     Спусти се магла на Ђокину памет. Полуди.
     Пушибрк смиловао се на њих, па узео Ружу и дете к себи. И на Ђоку се људи смилују, али Ђока нема врућа места, њему да је јести и пити, а данас спава овде, сутра онде.
     Ђока није опасна луда, он никог не дира, тек иде цео дан по сокацима, па виче: моје је Пецкошића добро! нема правде! лопови судије — лопови фишкали!
    Тако се неко време у селу бавио, кад једаред нестаде га — некуд је у свет отишао.
     Ако сазнамо где је, јавићемо.
     Пела и Кресовић Робују у Лепоглави.
     Белка Кресовићева ускочила момку.
     Дерентовљеви срећно живе.