Чува овце до два чобанина

Чува овце до два чобанина:
Један беше: једини Иване
А други је: Аница девојка.
Говорише, овце помешаше
Иван врће овце и јагањце
А Аница зелен јаглук везе:
„Расти, расти, малени Иване,
Докле стигнеш момак за женидбу,
А ја стигнем мома за удадбу.“
Кад су стигли оба за женидбу,
Тада оде Иван своме двору,
Своме двору с Аницом девојком.
П' онда рече својој старој мајци:
„Жени мене моја стара мајко!
Ето т' водим Аницу девојку.“
Ал' говори остарела мајка:
„Нећу сине, Аницу девојку,
Већ ја хоћу брђанку девојку.
Брђани су од доброга соја,
Доброг соја, соја господскога!“
Иван неће брђанку девојку,
Већ он хоће Аницу девојку.
Мајка кучка халовита беше,
Па поскочи на ноге лагане,
Па отиде у бело Брђане,
Те испроси брђанку девојку.
Докле ју је само испросила,
Три оке је злата потрошила:
Једну оку, пријатељу дала,
Другу оку, девојци је дала, |-
Трећу оку, дреје (хаљине) јој кројила.
Седела је до два до три дана,
Па се онда врати своме двору.
Па дозива малена Ивана:
„Хајде сине мајка да те жени,
Да те жени брђанком девојком!“
Али рече малени Иване:
„Нећу мајко брђанку девојку,
Већ ја хоћу Аницу девојку
Ту Аницу моју суђеницу.“
Тада вели Иванова мајка:
„Хајде сине за мому д' идемо.“
Како кучка халовита беше,
То поскочи на ноге лагане,
Па покупи кума и девере,
И све редом кићене сватове.
Отишла је без Ива Брђану,
Седела је за два, за три дана.
Кад су пошли натраг са девојком
Са девојком Иванову двору,
Зазор дају кићени сватови:
„Устај Иво, прихвати девојку!“
Лежи Ива у меком душеку
Лежи Ива ни хабера нема.
Тад се диже куме и старојко,
Па позивљу Иву младожењу,
Да прихвати Брђанку девојку.
Нема куда Ива да се дева,
Већ се скиде са танане куле,
Па прихвати Брђанку девојку.
Како ју је лепо прихватио,
С њом је Ива на кулу изиш'о,
Леже Ива у меке душеке,
До њег седе Брђанка девојка,
Тад погледа Ива младожења,
Па говори Брђанки девојци:
„Еј, чуј мене Брђанка девојко!
Ти си вита стаса и појаса,
И на теби три ђердана златна,
Ал' ти ниси моја суђеница,
Већ Аница моја суђеница.
А соја си при том послушнога,
Дохвати ми оба оштра ножа,
Онда узе једини Иване
Удари се по срцу јуначку.
П, онда вели Брђанки девојки:
„Ти поздрави моју стару мајку,
Нек сазове младе кујунџије,
Нек ми сандук од сребра салију,
И крстове од сувога злата.“
То изусти а душу испусти.
Тада оде Брђанка девојка
Она оде Ивановој мајки:
„Проклет да си Иванова мајко!
Зашт' погуби јединца Ивана?
Иван ти је мајко поручио:
Да га возиш доњим сокацима,
Не удараш горњим сокацима.“
Све што им је Ива поручио
Све то тада они послушаше
Ударише доњим сокацима
Поред оних Аничиних двора.
Тада рече Аница девојка:
„Ја изиђох у доње сокаке,
Те да гледам Ивине сватове.“
Али рече Аничина мајка:
„Ич не иди Аница девојко!
Иван ти се с другом оженио.“
Ал' Аница мајку не послуша,
Већ изиђе у доње сокаке.
Кад изиђе у доње сокаке,
Тада викну младе погребнике:
„Станте мало млади погребници
Да ја видим Ивине сватове!“
Ту стадоше млади погребници,
И Аница ту Иву отклопи,
Па потрже од Иве ножеве,
Удари се по срцу јуначку,
Мртва паде, жива проговара:
„Лежи Иво, оба да лежимо!“
У сандук их један наместише,
И у једну раку закопаше.
Па прођоше два млада путника,
На Ивину гробу изникло је,
Изникло је то дрво борово!
А на гробу Анице девојке:
Поникла је питома ружица!
Међу њима зло дрво глогово,
На овоме свету и ономе!

Извор

Станковић, Ж. 1951. Народне песме у Крајини. Музиколошки институт САНУ: Београд., бр. 105., стр. 76-78.