Чекање (Алекса Шантић)
Колико је среће у часима овим,
Кад се мјесец рађа на плавој висини,
Када славуј пјева негдје у даљини
И разгара срце пламенима новим!
Овдје дрвље старо дуге сјенке баца,
У нашој ријеци брдо се огледа;
Дођи, јер ми срце више мира не да -
Ја сам жедан, драга, твојих пољубаца.
Не моли се, тамо, пред иконом старом!
Овдје, у слободи, пред небом - олтаром
Са кога нам господ о милости збори,
Дођи да заједно молимо нас двоје:
Ја ћу све да љубим очи, усне твоје,
А ти стрепи, дршћи и са мном изгори.