Црнку
Чини ми се, Србо брате,
Цв'јетак среће да т' не цвате,
Као да те мори јад;
Веселе ти нису груди,
У њима се већ не буди
Они први ватрен над.
Твоје срце сузе л'јева,
О весељу већ се пјева -
У пјесми ти туга, вај;
Више није као прије
Са радошћу да ти сије,
К'о да јој је срећи крај?
Ал' не клони, Србе брате!
Црна туга обвила те
А ти махни њом -
Нек пропјева опет врела
Она пјесма превесела
У срдашцу твом!
И патника сиротана,
Кога гоне са свих страна
Неће сатрт' ноћ!
Не малакши болом, јадом
Већ се уздај с чврстом надом
У божју помоћ!