Цар Јован/10

ПРОМЕНА

►

ПРОМЕНА
(Јованов стан. Јован лежи на рисовини. На дувару му виси оклоп и штит, а поред креветца стоји му сабља.)

ЈОВАН:
По челик-штиту воље ми тврде
Ледне памети чекић удара.
Искрзаћеш се на отом штиту
Хладна памети, слаби чекићу.
Издајник? Нисам! Није истина!
Ја сам тек своје право бранио,
А тим о закон не огреших се.
Ма добро, ништа. Крвава рана
За постељу ме веже ову још,
Ал' кад и ако подигнем се с’ ње
Развићу опет барјак убојни
И извадити из корице мач,
Да њим потражим право рода свог.
(Вади и прегледа писмо.)
Тај жути лист ми Запољац пис’о
И преклињ’о ме, богом кумио,
Да га подигнем на угарски трон.
Банат, Срем, Бачка — деспотовина —
Владарска круна — пука, пресна лаж,
Лаж свака реч му, свако слово му.
К’о љуте змије боду ми очи
Тај рукопис и потпис његов тај.
Живот по себи ништави је лист,
Сваки је човек песник и писац.
Ко што напише на онај листак
Толико после и књига важи.
Ја ћу да мачем свој испишем лист,
Нека га чита и потоњи свет,
А нек о мени суди како зна.
(Остави писмо. — Улази Иванка.)
Добро ми дошла, добра Иванко!
ИВАНКА:
Да л’ ти је лакше? Да л’ ти је боље?
ЈОВАН:
Питоме твоје из ока сузе
Извидаће ми рану на груди,
А блажени твој зорин осмејак
У срце моје нов улева над,
Да ће се наше душе спојити
К’о зрак са зраком, кап са капљицом.
ИВАНКА:
Ал’ кад се опет дигнеш с постеље,
Онда ме не ћеш више оставит’?
ЈОВАН:
Не ћу, Иванко, већ ћу и тебе
Са собом увек у бој водити,
Где слава плете венац лаворов
А на крваво чело јуначко.
ИВАНКА:
То неси добро рек’о, Јоване,
Ил’ ваљда само шала беше, је л’?
Ти не ћеш више никад од мене,
Кад нам се душе већ једном споје
К’о зрак са зраком, кап са капљицом.
ЈОВАН:
Вежи за клетву невиних благослов
Ил’ за голуба орла крстата,
Ал’ моју вољу непроменљиву
Ни твоја рука не би везала
За ружичасти венац љубави,
Да га подигнем на угарски трон.
Банат, Срем, Бачка — деспотовина —
Владарска круна — пука, пресна лаж,
Лаж свака реч му, свако слово му.
К’о љуте змије боду ми очи
Тај рукопис и потпис његов тај.
Живот по себи ништави је лист,
Сваки је човек песник и писац.
Ко што напише на онај листак
Толико после и књига важи.
Ја ћу да мачем свој испишем лист,
Нека га чита и потоњи свет,
А нек о мени суди како зна.
(Остави писмо. — Улази Иванка.)
Добро ми дошла, добра Иванко!
ИВАНКА:
Да л’ ти је лакше? Да л’ ти је боље?
ЈОВАН:
Питоме твоје из ока сузе
Извидаће ми рану на груди,
А блажени твој зорин осмејак
У срце моје нов улева над,
Да ће се наше душе спојити
К’о зрак са зраком, кап са капљицом.
ИВАНКА:
Ал’ кад се опет дигнеш с постеље,
Онда ме не ћеш више оставит’?
ЈОВАН:
Не ћу, Иванко, већ ћу и тебе
Са собом увек у бој водити,
Где слава плете венац лаворов
А на крваво чело јуначко.
ИВАНКА:
То неси добро рек’о, Јоване,
Ил’ ваљда само шала беше, је л’?
Ти не ћеш више никад од мене,
Кад нам се душе већ једном споје
К’о зрак са зраком, кап са капљицом.
ЈОВАН:
Вежи за клетву невиних благослов
Ил’ за голуба орла крстата,
Ал’ моју вољу непроменљиву
Ни твоја рука не би везала
За ружичасти венац љубави,
А да не могу више за славом.
Без славе не бих твоје љубави,
Природи доста сунце једно је,
Два сунца срцу моме требају.
ИВАНКА:
Немој да тражиш ту круну сјајну,
Слава је њу од суза сковала;
Већ се овенчај венцем љубавним,
Анђелска рука што га је сплела.
ЈОВАН:
Добро си дете! Пружи ми руку,
Тај бели љиљан, да га целујем.
Ми ћемо лако до споразума,
Јер ти ме волиш, ти си ми верна,
Је л’, драга моја, лепа Иванко?
ИВАНКА:
За име бога! Та ти си болан!
(Улази Сретен.)
СРЕТЕН:
Честити царе!
ЈОВАН:
За шт’ тако тужно?
СРЕТЕН:
Балинта Терек, Севастијан Вид
Опасали нас жељезним пасом.
Силна је војска око сеоца,
На челу њојзи главом Запољац.
А нас је, царе, таман стотина.
ИВАНКА:
Ох, боже, боже!
ЈОВАН:
Нањушкали су
Шљедници дакле и овде мене,
Што сам им тол’ко страха задао.
СРЕТЕН:
Душмани не би могли овамо,
Ал’ Илка им је показала пут.
ЈОВАН:
Илка!? И она неблагодарна!
СРЕТЕН:
Да ниси болан —
ИВАНКА:
Врло је болан.
ЈОВАН:
Нисам. Одмах ћу. (Хоће да устане.)
ИВАНКА:
Ох, ја сам знала!
То је та змија!
ЈОВАН:
Не могу! Заман!
На постељи ће да ме закољу —
Цар Јован ће на постељи мрети!
Сад ћу!... Одмах ћу!... Иди, Сретене
Ваљда ћете се моћи пробити.
И ја ћу одмах... Одмах, Сретене!
Да нисам болан, да нисам рањен ——
Ни таког чуда није било још!
Удрите у грот!... Смејте се гротом!
На једног орла сто лешинара!
(Сретен оде.)
Срам да их буде!... Иванко, дете!
Је л’ да ћу моћи? Ма како не бих!
Та ноге ми још нису отпале!
(Хоће да устане.)
Ако погинем: немој тужити.
Ти си још млада, ти ћеш још наћи,
Ео ће да тебе воли —
ИВАНКА:
Јоване!
ЈОВАН:
Срам да их буде!... На мене самог,
Коме су крила подсечена већ,
Устремили се свом силом својом.
Па и он, и он: вероломни краљ,
Кога смо ми на престо дигнули!
(Улазе: Запоља, Терек, Вид и Илка. — Сретен и Тома као сужњи.)
ИЛКА (себи):
Опет Иванка! Увек Иванка! (На глас.)
Добро смо дошли. Ено га!
ЈОВАН (скочи с постеље):
Илко!
Неблагодарна змијо! Сети се,
Кад су те Турци... И ти ме изда!
ИВАНКА:
Другог оца, доброчинца свог!
То је та змија, царе мој!
ЈОВАН:
Ти да ме издаш! — Крвнице! — А он,
Он вероломник и кривоклетник,
Што је преда мном к’о црв пузио! —
Запољац! — Илка! — Ти ниси Илка!
ВИД:
Баш главом она — моја кћи.
ЈОВАН:
Илка!... Твоја кћи?... Ха, гујо!
ЗАПОЉАЦ:
Вежите руке разбојнику том.
ЈОВАН:
Мене да вежу! Моје руке зар ?
(Показује му писмо.)
Видиш то писмо, кривоклетниче,
Што си га негда мени писао?
(Подере писмо.)
Ето, толико вреди твоја реч.
ЗАПОЉАЦ:
Веж’те му руке. — Виде, окуј га!
ЈОВАН (дрхће, узме сабљу с постеље):
Не клецај, ного! Држ’ се, Јоване!
Амо, на сабљу!
(Запољац хоће да се бије.)
ВИД:
Ја ћу, краљу мој!
(Мачева се с Јованом.)
Око му огањ,
Пресекао би погледом и штит,
А рука му је к’о из неба гром!
ЈОВАН:
Удри, ил’ ја ћу!
(Мачевају се.)
ВИД (за себе):
Не могу даље! (Испусти сабљу.)
То није човек, већ бојева бог!
ЈОВАН:
Гле, уштве! Удри!
ТЕРЕК (прободе Јована):
До врага с тобом!
ИВАНКА (заједко с Илком):
Царе!
ИЛКА (заједно с Иванком):
Јоване!
ЈОВАН (испусти сабљу, посрће):
Мучки ме уби — не на мегдану!
Дајте ми мач!... Цар заповеда: мач!
ТЕРЕК:
Не ћу те ни ја на вешала!
ЈОВАН:
Не бојте се!... Ох, дете, Иванко!
Ја не ћу мрети!... Ето, цар је жив!
Зар не чујете? — Дајте ми сабљу, —
Сабљу, кад кажем, да тог зликовца...
(Клеца, дигне сабљу.)
Ево је, ево!... Ох, ковна сабљо,
Ох, врло добро!... Не бледи!... Држ’ се!...
Цар те позива!... Удри! (Губи снагу.) Ах, ах, ах! —
(Стропошта се.)
Иванко, злато! Умрећу... збогом!...
Та крв, та рана... Збогом ... збогом ... ох!
(Издахне.)
ИВАНКА (клекне):
Боже милости, не остави нас!
ЗАПОЉАЦ:
Таког јунака није било још!
ВИД:
С тигрицом ваљда змај га родио.
ИЛКА:
Издадох тебе, а убих себе.
Љубав је моја покров ти црни.
Неси ме хтео за жића свога,
Илка ће тебе и након жића! (Прободе се.)
Долазим... чекај!... Јоване!... Бабо!...
Опрости ћерци... прости јој, прости! (Умре.)
ЗАПОЉАЦ:
Бедна девојко!
ВИД:
Сирота ћерко!
ЗАПОЉАЦ:
Доведите нам робље у Будим.

(Завеса пада.)¬

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 136 година.