Хризантема

Извор: Викизворник
Алекса Шантић

Ноћ је. Моја сјенка са мном тихо ступа
По обали овој гдје никога нема.
И док сребрн мјесец у мору се купа,
Ја у души ћутим мирис хризантема.

По овоме крају она често ходи,
Испод ових грана синоћ сам је срео,
И када са лица смаче танки вео,
У моме се срцу нова ватра роди.

Смијући се на ме, све слађе и слађе,
Низ мраморне скале лакој барци сађе,
И стари је морнар одвезе далеко.

Од онога часа ја мира не стеко',
Но лутам и сањам њу, што равне нема,
И у души ћутим мирис хризантема.