Хајдуци/31
3.
ХАЈДУЦИ (ступе)
ЈЕЗДИМИР: Хе, хе! Тако се бије.
ИВАН: Јес' видео, како пламте пусте димлије, велиш, запалила се шума; а они дигли вику: „ала! ала"! — ала им однела главу, као што им је и однела!
СТАНКО: Ал' ти је јунак наш харамбаша!
СРЕЋКО: Е, тога не дирај. Јесте ли видели шта би, кад је поглавица њин заповедио, да на њега нишане? Разљути се, брате, као исти рис, па ти лати у једну руку један пиштољ, а у другу други, и с њима међу Турке. Сипљу танета као киша, а он их млави као репу док ти не опази поглавицу, па канда три змије из њега севнуше; кад замахну, кад ли га смаза, ја не знам, тек на једанпут смотрим поглаварову главу на његовом ханџару. Е, сад ти је лако војевати, помислим, па ти и ја навалим.
СТАНКО: Није ми жао, браћо, толико ни Турака, колико оне лепе свиле, где пропаде узалуд. Бар би се поштено мог'о оденути.
ИВАН: Бре клони се свиле, кукавче! Јеси л' видео, како пршти, кад опалиш пушком, велиш, диг'о се ¬дим; а твој гуњ, ако плане, не букти тако као свила и кадива.
ЈЕЗДИМИР: Тако је богме; него ми је жао, јунаци, где погину Лука.
СТАНКО: Ее, богме он одужи у овој битци; и мени га је жао, а још кад се сетим, како смо слатко вина у друштву пили.
СРЕЋКО: Браћо, Луку ни мало не жалите; како је он погинуо, знам да сваки од нас погинути жели.
СТАНКО: Јест, он је јунаштва показао.
ИВАН: Бре није показао, као што се показује, него као према глави, мислио је све учинити.
ЈЕЗДИМИР: То је он мислио, али чекај, момче, раменом се свет не исправи.
ИВАН: Ал' нам је бар осветлао образ. Онима, који су се живи вратили, знам да неће никада више пасти на ум, да иду хајдуцима у потеру; а то му је доста хвале.
СТАНКО: Ал' и јест да су ти ови Турци гњили!
ИВАН: Знаш, кад потегнеш пушком на њега, а он трепће.
ЈЕЗДИМИР: Трепће богме, јер зна шта га чека.
СТАНКО: А хајдук?
ЈЕЗДИМИР: Е, хајдуку је свеједно, та га пси, та вране јеле.
ИВАН: А зашто? Јер је ђаволу душу наменио како се ухватио у ђаволско коло. Пуцај ти, колико ти је драго, он стоји као проштац; па ако га згодиш, твоја дика, ако га промашиш, гледај куда ћеш. Еј, (пева).
Турци живе од саме кадиве,
У хајдука нема ни кожуха,
Веће гуњац и издрт покровац.
Ал' се хајдук опет зато храбри,
Брке суче, малвасију вуче,
Вино пије, грло му се смије,
Па он чека чету од Турака,
Да промени са свилом покровац,
Да промени дукате за новац,
Хајдучијо, пуна ли си блага!
Ал' си само за права јунака.
(Док је Иван тако певао, Живојин узме Станка под руку и по такту лагано играју до свршетка).
ЖИВОЈИН: Еј, кумашине, жив ми био! Тамна би без тебе била Гаревица.
ИВАН: Како вам се допада, јунаци?
ЈЕЗДИМИР: Певао, па никад не ућутао!
ИВАН: И ви ми помагали, па бољега живота не зажелили се!
ЖИВОЈИН: Амин!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|