Фрањо Матијевић и паша од Пожеге, Год. 1613.
0001 Закукале птице кукавице
0002 У по зиме, кад им није вриме;
0003 То не биле птице кукавице,
0004 Већ то биле уцвиљене мајке:
0005 Силни паша од Пожеге града
0006 Отео им прела и преслице;
0007 Није побро прела и преслице,
0008 Веће кћери, жалосна им мајка!
0009 Све дјевојке до дваест година,
0010 Све дјевојке паша покупио
0011 И пожешко поље уцвилио.
0012 Још и то би којекако било,
0013 И то би се, побро прегорило,
0014 Али паша, ујила га гуја!
0015 Али паша стаде момке купит.
0016 Он не купи кљасте и ћораве,
0017 Већ он купи дјецу од мејдана.
0018 Накупио три стотине душа
0019 Опустио све поље пожешко,
0020 Шаље дјецу до Стамбула града,
0021 Шаље дјецу цару честитому.
0022 Тко се крије, са псима га тражи,
0023 А тко не ће, у тамницу меће.
0024 То дочуо старац у тамници,
0025 То дочуо старац Маријане,
0026 То дочуо и сузе ронио
0027 А за Фрањом, за јединим сином,
0028 У ког се је старина уздао.
0029 Сузе рони, са собом говори:
0030 „Посестримо, у горици вило!
0031 Зло си сила, зло лице умила,
0032 Јер не хајеш за старца Марјана.
0033 Казала си, посестримо вило,
0034 Да ћеш мога одгојити сина,
0035 Па кад дође до коња и сабље,
0036 Да ће мене старца избавити.
0037 А данас ми допадоше гласи,
0038 Да мој Фрањо у Цариград мора,
0039 Гдје ће ми га млада потурчити,
0040 Потурчити, булом оженити.
0041 А ти сједиш, посестримо вило,
0042 Па то гледиш с високог Папука!”
0043 Тек је старац ријеч довршио,
0044 Одговара вила са Папука:
0045 „Бора теби, старче Маријане,
0046 Испразно је твоје потварање;
0047 Што обећах, учинит ћу млада,
0048 Што сам рекла, ја порећи не ћу.
0049 Син твој Фрањо, млади Матијевић,
0050 Позва пашу на мејдан јуначки,
0051 Али паша за то и не хаје,
0052 Него Фрањи ’холо поручује:
0053 „„Курво кучко, Матијевић Фрањо!
0054 Ако ли ми до петка не дојдеш
0055 Да те шаљем граду Цариграду,
0056 Жива ћу те на михе дерати,
0057 Живом ћу ти очи извадити,
0058 Сјећ’ ћу тебе на четири стране,
0059 Вјешат ћу те на четири гране,
0060 А на пету твог баба Марјана,
0061 Затрт мислим проклето колино,
0062 Да не буде од њег помладине.””
0063 Тако, старче, паша поручује,
0064 А ја, вила, другачије снујем:
0065 Кад се паши на мејдане не ће,
0066 Поћ’ ће Фрањо паши у походе.
0067 Дала сам му вилинско одило,
0068 Па га паша ни познати не ће,
0069 А ти ћеш га, старче Маријане,
0070 А ти ћеш га по ходу познати.”
0071 Кад је вила поруку изрекла,
0072 Облачила Матијевић Фрању:
0073 Даје њему вилинско одило,
0074 Под одило сабљу димишкињу,
0075 Пак га учи, што ће и како ће,
0076 И како ће до паше доспити.
0077 Д’јете младо, ал је докучљиво,
0078 Схватило је вилине науке,
0079 Па узјаши шарена коњица
0080 Па се пусти низ пожешко поље.
0081 Ђипа коњиц канда се помами,
0082 На њем јунак као била стина.
0083 Кад је дошо граду на капију,
0084 Гледала га сва турска господа,
0085 Понајвише паша од Пожеге,
0086 Па говори паша од Пожеге:
0087 „Боже мили, да ватрена коња,
0088 И на њему поносна јунака!
0089 Није л’ нами ускрснуо Марко,
0090 Јали Марко, јал’ војвода Јанко?”
0091 Ал му вели ага бајналучки,
0092 „Бора теби, паша господине!
0093 Какав те је нападнуо Марко,
0094 Није Марко, већ је Туре младо;
0095 Оно иде, већ му рухо каже,
0096 Оно иде просити дивојку,
0097 Твоју кћерку, а моју сестричну.”
0098 У том дојде Матијевић Фрањо,
0099 У том дојде граду на капију,
0100 Па он скаче са својега шарца,
0101 Па га даје сужњу тамничару,
0102 Тамничару, свом оцу Марјану.
0103 Познао га сужањ тамничару,
0104 Али Фрањо оца и не глеђе,
0105 Већ он иде паши господину,
0106 Па он с пашом турски разговара
0107 И пита га за кћерку Фатиму.
0108 Он се каже рода господскога
0109 Од Стамбула, града царевога.
0110 Вјерово му паша господине,
0111 Вјерово му, уједе га гуја,
0112 Па он зове Фрању на вечеру,
0113 И уз Фрању посади Фатиму.
0114 Сједи Фрањо, Фатиму погледа,
0115 Па бесједи паши господину:
0116 „Бора теби, паша господине,
0117 Је л’ истина, што говоре људи,
0118 Да си нови наметнуо намет,
0119 Да ти купиш момке и дјевојке,
0120 Ал да не ће Матијевић Фрањо,
0121 Ал да не ће да ти се покори?”
0122 Одговара паша господине:
0123 „Јест истина, што говоре људи,
0124 А сутра је петак, турски светак,
0125 Ако сутра не дојде ми Фрањо,
0126 Жива ћу га на михе дерати,
0127 Живом ћу му очи извадити;
0128 Сјећ’ ћу њега на четири стране,
0129 Вјешат ћу га на четири гране,
0130 А на пету баба му Марјана,
0131 Који ми је сужањ у тамници.”
0132 То слушао Матијевић Фрањо,
0133 То слушао, па се насмијао.
0134 У том паша њега погледао
0135 И по смиху њега препознао,
0136 Па он скочи кано љута гуја,
0137 Ал је бржи Матијевић Фрањо.
0138 Скочи Фрањо, одсиче му главу,
0139 Па он иде низ бијелу кулу,
0140 Главу меће граду на бедеме,
0141 Па се баца коњу на рамена.
0142 За се меће старца бабу свога,
0143 Старца бабу, сужња Маријана.
0144 Па се пусти прико поља равна,
0145 Кано зв’језда прико неба ведра.
0146 Подвикује из горице вила:
0147 „Зло сте легли, Турци јаничари,
0148 Зло сте легли и зору преспали!
0149 Погину вам паша од Пожеге.
0150 Тко ће сада наметати намет,
0151 Тко ће водит момке и дјевојке?
