Француско-Пруски рат/23
ПРИЗОР III
ПЕТРОВИЋ И ПОПОВИЋ
ПЕТРОВИЋ:
Којешта! Француски послови! Ал' бадава изврћу, Французи остају те остају потучени до ноге! (Баци новине).
ПОПОВИЋ (баци новине):
Боже мој, како се сами хвале! Дижу се у небо, мислио би човек боље војске од пруске нема!
ПЕТРОВИЋ:
Па и нема! Ево шта каже Вандерер. Стани, да ти прочитам.
ПОПОВИЋ:
Нећу да чујем!
ПЕТРОВИЋ:
Шта нећеш, мораш! (Ухвати га за руку и чита му). „Шо се храбрости Пруса тиче, само једно мњење влада. Храброст се њихова најсјајнијим начином осведочила. Силан губитак, који се само у битци код Верта на шест хиљада мртвих и рањених рачуна, јасни је доказ како Пруси умеју да презиру смрт. Губитак Француза рачуна се на дванаест хоиљада."
ПОПОВИЋ:
Није него још што!
ПЕТРОВИЋ:
Слушај само: „Шест хиљада Француза је заробљено, од којих су половица туркоси и зуави." — Ето ти твојих туркоса и зуава!
ПОПОВИЋ:
Па и јесу први јунаци на свету!
ПЕТРОВИЋ:
Јунаци! Лепи јунаци! Ево шта каже Вандерер: „О туркосима и зуавима приповеда се много гадних ствари! Тако је један зуав једнога лекара, који му је ране завијао, из пиштоља убио!" — Срам га било!
ПОПОВИЋ:
Шта срам га било? То није истина! А какви су Пруси, какви су им то људи што се Бизмарку клањају?! Сад ме пусти да ја теби читам. (Отргне се и извади новине). Чекај, да ти покажем тог твог славног Бизмарка!
ПЕТРОВИЋ:
Нећу да чујем којекакве лажи што Лојд износи.
ПОПОВИЋ:
Шта нећеш, мораш! (Ухвати га за руку и читам му). „Тога Бизмарка, тога Наполеоновог ривала треба човек у парламенту да види и онда да осети, каква се спрдња чини са народним заступништвом. Тај идеал свију црталаца карикатура долази у солдачкој униформи у парламенат, и већ тиме туче у главу народни суверенитет. У парламенту наслони главу на руке и гледа преда се, као да га се ништа не тиче што се око њега збива. Кад хоће да говори, устане зевајући и теглећи се, као да је у својој соби, а не у парламенту. Кад говори, говори кроз нос, отеже речи и тако изгледа, као да му је жао трошити речи у парламенту за те људе, с којима поступа као са ђацима. А посланици све то мирно сносе и трпе, као да друкчије не би ни могло бити." — Ха, јеси ли сад чуо какав ти је тај твој Бизмарк, и какви су они који га слушају?
ПЕТРОВИЋ:
То су саме клевете!
ПОПОВИЋ:
То је чиста истина!
ПЕТРОВИЋ:
Тако што само ти можеш веровати!
ПОПОВИЋ:
Тако што не верују само такви људи који не виде даље од носа!
ПЕТРОВИЋ:
Шта ти хоћеш тиме да рекнеш?
ПОПОВИЋ:
Ја српски говорим.
ПЕТРОВИЋ:
Српски, али којешта!
ПОПОВИЋ:
Море, знаш ли ти с киме говориш? — Ја сам царски и краљевсжк чиновник у миру?
ПЕТРОВИЋ:
Нисам ни ја мачји кашаљ!
ПОПОВИЋ:
Ти радиш земљу, дакле си паор!
ПЕТРОВИЋ:
Ти си господин — без новаца!
ПОПОВИЋ:
Та да, такви људи као што си ти држе да је све у новцу?
ПЕТРОВИЋ:
Видиш да ти друкчије мислиш. Зато и иштеш моју кћер за твога сина!
ПОПОВИЋ:
Мој је син учен човек!
ПЕТРОВИЋ:
Моја је кћи богата партија!
ПОПОВИЋ:
Мој се син са својим знањем може свуде протурити!
ПЕТРОВИЋ:
Моја кћи може добити хиљаду младожења!
ПОПОВИЋ:
Тако?!
ПЕТРОВИЋ:
Тако, да!
ПОПОВИЋ:
Ти ваљда мислиш, да је мени много стало до твоје кћери!
ПЕТРОВИЋ:
Колико и мени до твога сина!
ПОПОВИЋ:
Е, добро! Од сватова неће бити ништа!
ПЕТРОВИЋ:
Ја кажем да неће бити ништа од сватова!
ПОПОВИЋ:
То кажем ја! (Хода оштро по соби).
ПЕТРОВИЋ:
То кажем ја! (Хода оштро по соби).