Фантазија
У запад дубоко када сунце оде
И пошљедњи пламен мре у врху гора,
Мене лаки снови у самоћу воде
Гдје вјетрови шуме изнад пустих двора.
Праговима хладним, што их дани крње,
Не приступа нико у дворане тавне;
Њих покрива дуга купина и трње
И црвени веленац маховине давне.
Нигдје гласа. Тамо гдје су баште оне
Не жубори вода хладног шедрвана,
У сјенкама врбâ и густе тополе
Нијем стоји свједок преминулих дана.
Ал' касно, кад мјесец гране иза гора,
Кад поноћни вјетар тамни чемпрес њија,
Једно златно чедо низ прагове дворâ
С кондиром у руци слази кô сјен тија.
По обраслом путу, кроз дријен и смреке,
Лагано се краде и купље у роси,
Док сребрни блесак мјесечине меке
Пада јој и трепти по свиленој коси.
И у томе часу са високих грана
Тајанствени шапат у ноћ ведру мине,
А из старих лула хладног шедрвана
Зажубори вода и чаробно сине.
Она лако ступи и док вода прска
И у златан кондир као бисер пада,
У дубокој чежњи, дршћући кô трска,
Тиху пјесму поје и драгом се нада.
И док лака пјесма, кô звук харфе, стиже
Испод лисних врба и топола густи',
Над њом благи господ своје руке диже
И вијенац од звијезда на главу јој спусти.
И у светом страху, у присуству бога,
Све стрепи: и листак, дрвље, и кам голи;
И мој дух, кô тица са ноћишта свога,
У ноћ свијетлу прхне и богу се моли.