У колибама смрти
У колибама смрти
Облак се надвија ко пијан месец
над коље у небо убодено,
и тече црвена крв реком.
И путеви су у магле уткани
што су легле по дрвећу.
Осећамо да по кућама нашим сенке костура шећу,
у селу цветном, далеком.
И ничег нема што би нас опило у том часу,
и сви смо силни, крвави атамани
у овом клању.
И зар да од ласта чекамо да нас спасу,
љубећи се по крововима дању?
Већ легнемо ничице у влажне куте,
и слушамо како тишине
зашапћу, слатко, па ућуте.
А изнад глава киша нам се слива,
и жуто, увело влажно снопље
све нам је перспектива.
И ја грм ако паднемо кад отвор смрти засјаји,-
то су сви важни догађаји.
И пожар се ужасни похотно ваља
преко свих река, мора, земаља.
Умрећемо и ми, сутра, или нешто касније,
смрћу, врелом, подмуклом.
(Зар није још ужасније
живети дан-два са лобањом пуклом? )
Бели, порушени звоници забрнуто стрче
и мислиш да ће одмах да потрче,
и да оду у Незнано-Сањано.
И ничега нема што би у нас унело чистоћу,
једно очајно громовито хоћу,
или по глави један страховит удар,
па да се већ једном свега заситимо,
крвави и разбарушени!
|