У гостима

У гостима  (1922)  Писац: Драгиша Васић Утуљена кандила

Ресимић Добошар→

Човек прича после рата

Господо, ужасно сам био нервозан. Корачајући по соби тамо-амо трљао сам ногу о ногу и мицао раменима да, тренутно, одагнам преко два милиона жмараца што су гмизали под кожом мојих леђа и доводили ме до лудила. Никаква посла нисам имао. И тако очајно беспослен тога дана покушавао сам да размишљам о својој нервози и својим чудним послератним расположењима. Пре рата, памтим, није било овако. Онда, ако бих нерасположен био, то је ипак трајало доста дуго; исто тако ако бих, на прилику, био добре воље. Сад напротив: малочас суморан и снужден мењам се за трен ока и ево ме веселог. Је л' те, просто невероватно? Зато и кажем: чудна и можда само за мене необјашњива нека нервна појава по којој моја расположења зависе, рецимо, од тога, на коју ствар заустављам свој поглед или какве природе или врсте звук или шум осећам око себе.

Кад сам тога јутра погледао на полицу с књигама она се била погла као скрушена, у очајно погурен мали глобус, украс на писаћем столу, нисам смео ни да гледам, а шеталица на зидном сату јецала је једва муцајући секунде док наједанпут, ваљда случајно и колико да ме потпуно дотуче, стаде као срце у самртника. Али кад сам погледао кроз прозор и спазио велики жут крст на цркви, учвршћен на кугли исте боје, учини ми се: као да видим насмејана огромна уста над страшно отеченом гушом. И било ми је пријатно да гледам у крст који се смеје, и гледао сам у њега задуго и радосно до раздраганости, не увиђајући ни најмање да таквом смеју апсолутно нема ни места ни смисла и да је он само један од необоривих доказа мога јако поколебаног душевног здравља.

Међутим морао сам се уклонити са прозора јер ми из далека допреше звуци посмртног марша, који ме поново бацише у тугу, изазвану сад погребом неког официра; и гледати у крст није ми вредило. А тек што је спровод прошао кад се глава и рука поштанског разносача помолише на вратима моје собе. Рукопис на писму које ми ова рука пружи, иако нешто измењен, познао сам одмах. И не само рукопис него сам погађао унапред и саму садржину писма. У Вујановцу, једној малој окружној вароши негде доле, имам најбољег друга из детињства, младости и ратова који ме, не знам већ по који пут, позива да му одем у госте. „Толико времена прође од последњег нашег виђења, остарисмо и остах те жељан... а знаш да бољег пријатеља немам“... и шта ти ја знам. Отворим писмо: тачно као што сам очекивао.

И наједанпут, и сад не знам да објасним баш откуд и како, плану у мени одлука да се напослетку одазовем овом срдачном позиву. А кад је одлука пала опет се и још како развеселих; само сад са пуно разлога, као што сам се доцније уверио, јер ме овај пут до Вујановца бар привремено излечи од неиздржљиве нервозе.

Дакле скочим нагло, појурим у другу собу и кажем девојци:

— Слушајте, Марија, спремите ме за пут... пет дана, вечерас, молим вас. И не заборавите кутију са жутим ималином као прошли пут, тако вам Бога..

Па онда грунем у таштину собу и ужасно је препаднем. Она се, неисказано удубљена у подлистак Томе Милиновића „Анка Обреновић и смрт Кнеза Михаила“, специјално у Врло интересантан одломак „Анкин сан уочи Светог Николе“, толико уплашила, да ме је, љутито се сагињући за цвикер који је пао с носа кад сам ја несмотрено бануо, озбиљно прекорила што сам у собу упао као побеснео. Измирили смо се, разуме се, после мог љубазног извињавања и умиљавања, па је умолих да изађе у варош и накупује неколико скромних поклона: за жену од 28 година, човека 37, троје деце до десет година, једно женско, двоје мушко, свега једно предратно. Не знам зашто сам ово последње напоменуо. А кад сам све тако лепо уредио и послао телеграм да стижем сутра увече, ја се упутих у „Москву“ да тамо прикупим што више аутентичних вести из политике, пошто сам знао, није ми првина, да ће ме тамо сви редом, а нарочито пропали посланички кандидати, сколити да питају о новостима у Београду, и то оним новостима „што нису за казивање“.

Увече све беше спремно и у реду. Слишам се још једанпут о новостима и коментарима што сам прикупио од људи које су други лагали, докопам ствари и радосно кренем на железничку станицу. Ту, на самим вратима станице, стиже ме Марија и пружи ми кутију са жутим ималином коју је опет била заборавила и коју ја оставих у џеп горњег капута, па одох да узмем карту. Разуме се да путујем брзим возом. Јер кад човек путује, треба да путује господски. Уђем, дакле, у један од вагона, сретнем кондуктера, погледам га значајно, то јест просто намигнем, а он пошто схвати, одведе ме до једног мрачног купеа који откључа, приносећи левом руком светлост ручне лампе до кључанице, замоли да не палим свећу, па се изгуби.

Тако ја уђох унутра, закључах се и очекивах полазак воза. Падала је брза киша и капи као сузе сливаху се низ замагљено окно. Кроз то окно ја сам из мрака могао да посматрам мокре шине и вагоне и како носачи, пљаскајући по барицама, жураху с двоколицама да унесу путничке пртљаге који су кисли. Понеки задоцнели путник протрчавао је журно да заузме место.

Мало после кренусмо се... Ја нарочито уживам кад брзи воз полази из станице. Јер он полази елегантно, клизећи, без оног сецања и несносног шкрипања, као кад полази обичан воз којим, као што рекох, нисам волео да путујем ни као студент. А на другој станици уђе кондуктер, прегледа карту, обрачунасмо се, то јест исплатих му колико сам сматрао да вреди његова изузетна пажња па остадох сам да, уз пријатно труцкање, слушам како се прозори лако трескају и како лупају капље по крову вагона, што ме је подсећало на шатор и на рат, или на муке које су прошле.

И заваљен тако угодно стадох размишљати о побратиму коме идем у госте. Другови смо из детињства и за све време ђаковања били смо нераздвојни, најбољи другови. Растали смо се по свршеним студијама, а једнога дана пре ратова извести ме да ће да се жени и позва ме да дођем два дана пре венчања. Сећам се лепо кад сам стигао у паланку где је он живео са својим старим родитељима. Дочекао ме је пред вече на станици, са својом малом сестром, па смо отишли његовој кући, где је владала она предсвадбена свечана тишина. Све је било чисто, побожно, очекујуће. После вечере коју смо провели у разговору са његовим оцем, угледним трговцем старога кова, строге спољашности и назора, и мајком, смерном и смежураном старицом, пређосмо у његову собу у којој је, памтим одлично, жмиркало кандилце пред иконом арханђела Михаила. Прозор је био отворен и задах влажне земље и мокрог лишћа, она влажна свежина пуна мириса, са месечином иза кише, испуњавала је собу неодређеним али милим успоменама рâне наше младости. Повремено чуо се бат задоцнелих пролазника, иначе владао је потпун мир заспале паланке.

Ја се сећам добро да сам овако отпочео разговор.

„А сад, драги побратиме, причај ми како се реши да се ожениш и све друго што имаш да ми повериш, али право ми кажи, пре свега, која ти је то љубав по реду?“

Он се насмејао.

„Је л' од правих?“

„Па јест од правих, правцатих.“

„Ето, да кажем право, трећа.“

„И ти ме увераваш, да је она исто онако снажна, помамна и одана, као прва, коју нисам заборавио и која се није најбоље свршила?“

„Она је силнија од свих ранијих, веруј ми.

„И то може бити и не чудим се, најзад, јер те познајем.

„А зар је мене тешко упознати? Ја све кажем што ми је на срцу. А ево ти по чему знам да сад волим исто онако, како да ти кажем, безумно као што сам волео кад сам био студент и још више... Пре месец дана у Београду очекивао сам је, једно преподне, да изађе из зубног атељеа у оној највећој кући на Теразијама. Стајао сам на трећем спрату наслоњен на ограду и гледао доле у дубину бетонски под кад је она изашла. И одједном дође ми да је уверим колико је волим па јој рекох: Хоћеш ли да скочим доле? Али молим те реци, климни само главом. (Говорио сам брзо.) И да је она климнула главом или да сам у њеним очима само назрео жељицу да се увери у моју намеру, ја бих, осећао сам добро, за трен ока, лежао искрвављен, сав размрскан доле на бетону. А ти знаш, такав сам, да кажем, био и пре пет година кад сам са другога спрата старе Велике школе, опет једног јутра пред час кривичног права, то исто хтео да учиним да је само онда то пожелела... ти знаш ко.

„И такав ћеш умрети.“

„То не знам. Али сад такав сам. И то од зимус кад сам једно вече по првом снегу шетао са њом пустим улицама. Тај снег, рекао бих, много је утицао. Крупне пахуљице падале су у млазевима по дрвећу и нама и засути њима ми смо изгледали некако чудно чисти тога вечера кад је снежна белина била сакрила и сву ону ружноћу београдских страћара које су у нашим очима одједанпут постале чаробне палате. Ти ми се можеш смејати, јер се слабо у овоме разумеш, али ја ти не могу исказати са каквим сам усхићењем, идући за њом, гледао у траг њене мале ципелице по чијој се ивици био нахватао згрудван, чист снег и у коврџице њене црне косе посуте сувим пахуљицама које се нису топиле. Да ме је ко тога часа упитао: — Никола, шта мислиш, има ли на свету лепше среће од твоје? — Ја бих му одговорио: — Човече божији, како да ти кажем, нико, нити је осетио нити ће кад осетити лепше среће од моје. — И вечерас ти то исто понављам.

Затим се лепо сећам кад он после овога кресну палидрвце да упали цигарету. Лице му је сијало од здравља и било добродушно детињасто, а снажан, као одваљен од брега, са раскуштраном кудравом косом која му је падала по челу, онако испружен подсећао је на лава.

„И твоју срећу ни најмање не мути околност: што њезин отац не пристаје на брак и што ћеш се прексутра венчати на мало незгодан начин, јер, као што ми рече, она треба да одбегне?“

„Не, шта ме се тиче њен отац?“

„Части ми — узвикнуо сам одушевљено и гласно да његова сестрица утрча у нашу собу — ја уживам кад човек отме жену, кад је избори. Шта ту ваздан! Ја бих се само тако и женио. Јер права срећа осећа се само после победе, а брак што се закључује у општој сагласности личи само онима што нису способни да осете сласт освојења, радост да на силу задобију, милину борбе.“

„Право кажеш, и ја никога не молим.“

„А твоји родитељи, шта ови кажу?“

Он се мало замисли:

„Ови моји? Стари су, задовољни да ме виде ожењеног. Све остало је споредно.“

До зоре смо остали у разговору. А сутрадан кренусмо се у сусрет вереници, који смо имали да сачекамо на једној малој станици нишке пруге. Тамо су имали да дођу и кумови и ту, у малом селу једном, парохији нашег пријатеља свештеника, спремљено је све да се обави венчање.

И баш сам хтео да се подсетим свих појединости оригиналног венчања мога побратима — у том тренутку то ми је било најпријатније размишљање — кад чух кораке и неразумљиво неко гунђање у ходнику, а одмах затим појави се кондуктер са једним сањивим господином који је нешто мрмљао и као претио.

Ја брзо скупих ноге које бејах угодно опружио преко целог седишта, па скромно заузех угао који сам изабрао као најзгоднији и не гледајући човека који је улазио, кад ме он познаде и обрадова се:

— Извините што сам вам покварио рачуне!

— О, господине посланиче, — одговорих устајући — то сте, дакле ви? Надам се: да ћете ми љубазно оставити једну половину стране како бих наставио своје снове које више волим од ваше политике. Али ако и на њу распростирете своје свето посланичко право, онда... онда се покоравам и излазим у ходник.

Дугачка фигура мога старог школског друга, који ми пружи руку, уозбиљи се усиљено:

— Ти знаш да ја, као народни посланик коме пуцају леђа од народних брига, треба да путујем неузнемиравано.

— Потпуно сам свестан — рекох палећи свећу. — Јер, заиста, један посланик треба да путује неузнемиравано, за разлику од нас осталих, зато што путује бесплатно.

А за то време и док смо ми унапред замишљали како ћемо у пријатном разговору провести на путу, ја приметих: како нека мршава прилика, као утвара, повири на врата нашег купеа, па се повуче, да мало доцније са још две прилике, једном мушком а другом женском ошишане косе, продре у наш купе.

— Ми се тамо угушисмо, извините.

И пакети покуљаше.

Али док се они размештаху и не обзирући се на нашу нервозну збуњеност и љутњу, врата рапаво зашкрипише па се отворише и једна дебела, раскопчана, знојава и бубуљичава људина, у поабаном оделу паланачког занатлије, уђе без поздрава н извињавања, носећи у рукама две потпуно нове ручне торбе од фине жуте коже. И са изазивачким држањем пошто позва своју жену, која се иза његових леђа нешто мало видела, да му следује, процеди кроз зубе:

— И ми смо, ваљда, платили карте.

— Господо — шепртљао је нешто мој друг решен да сузбије неочекивани препад (што се тиче мене ја се нисам мешао јер су мени и мојој нервози баш годили оваки сукоби) — господо, ја сам народни посланик, а овај купе рез...

— Ништа не знам, карта је ту — отеже људина лупкајући се по џепу.

— Не признајемо небиране посланике, нити привремени парламенат — прекиде га, у исто време, она прва прилика што нас је пронашла.

— Овде смо сви једнаки и сваки има право само на једно место — додаде човек с новим торбама. И ја сам одмах био начисто да су новодошавши врло лако однели победу.

Међутим, мој друг, свакако постиђен и увређен, дуну у свећу тако јак о да је обори, али одмах затим она прилика што нас је пронашла кресну палидрвце па упали другу.

Потом човек с новим торбама удеси своје ствари па се намести, заузимајући само за себе два места, онда скиде ципеле које остави под седиште и одвезујући завежљај с јелом обрати се жени:

— Јеси ли гладна?

Жена, која је мрдала уснама и са некаквим упрепашћеним изгледом, као да стоји над амбисом, плашљиво поглéдала у мужа, процеди:

— Па могла би' једно крило. и тако, док су крцкале кокошије кости и задовољни супрузи нудили се вином, ми смо ћутећи слушали како киша пљуска у прозор и како ритмично лупа воз одмичући све даље и даље.

Пошто је повечерао, избрисао уста рукавом, пажљиво увезао завежљај са остатком јела и попушио цигарету, после које смо сви кашљали, човек наслони главу на женино раме, намести угодно ноге између оне прилике што нас је пронашла и мене па се умири, док се жена јуначки напрезала да ревносно издржи огромну слоновску тежину тела свога мужа.

Без сваке воље за разговор, мој увређени друг и ја покушасмо да спавамо. Али покушај овај, бар што се мене тиче, оста узалудан, јер оне три прилике које прво уђоше и по свој прилици беху студенти, отпочеше врло занимљив разговор, који су водили сасвим тихо, тако тихо и поверљиво да сам се морао напрезати да га чујем.

Студент који нас је пронашао, крезуб, великог забаченог чела, продирног погледа и подсмевачког изгледа, чије ми се дрско понашање, иако и на моју штету, ипак свидело, обрати се ономе другом, са фиНим, отмено уморним и болешљиво бледим изгледом, а на чијим коленима беху две књиге што их тек беше узео из преграде за ствари.

— Шта ти је то?

— Печењарница код Краљице Педок.

— Јеси ли прочитао?

— Још нисам завршио.

Па суморни студент одиже књигу с колена и том приликом ја приметих да има свега један и по прст на десној руци.

— Тај опат Коањар — рече онај први — То је нека фамилија Сирану од Бержерака. Или боље: Сирано и опат Коањар то су два брат од којих је првог опевао Ростан у стиху, а другог Анатол Франс, својим сјајним стилом, у прози. Бар мени се тако чини. Само не знам да ли је Ростан замислио Сирана пре него што је Анатол Франс замислио опата Коањара. Шта ти мислиш?

Студент без прстију скромно слеже раменима и насмеши се.

— Не бих рекао, не знам ја не налазим. Напротив, то су два различита човека. Онај витез, убојица, борац; овај боем краде карте у игри... А после, две разне судбине: онај јунак гине од цепанице, ова пропалица од мача. Бар према овоме што сам досад прочитао.

— Не бих ти могао тачно рећи — одговори први — нисам прибран; али имам тај утисак и чудим се да ти немаш исти. Уосталом, размисли и сложићеш се са мном. Као и Сирано, Жером Коањар одскаче дубином ума. Обојица немирни духови, отмени духовити, генијални, високо над средином у којој проводе један немиран живот и обојица непризнати и несрећни. Утолико... Има, има нешто од Сирана у опату Коањару.

— Не налазим да сте у праву — рече ошишана студенткиња, сува, доста дужна и испијена жена ниских груди, колико да се умеша.

— О ово овде, шта ти је то?

— То су: Сенке јутра Арцибашева.

— То је добра ствар — примети крезуби студент. — Ја нарочито волим Арцибашева. — Па забаци руку и извади из преграде пљоскаву бочицу с коњаком коју понуди студенткињи. Она наже неколико гутљаја па је пружи другом студенту, али он одби.

— Друже, — нагну се она према њему и говораше сасвим тихо — и сама налазим да је то добра књига. Јесте ли видели, молим вас, како су духови припремани, бодрени. И зар сами не увиђате како нама данас недостају Незнамови и Корењеви? — Па још тише:

— Верујте, друже, по мом дубоком уверењу, оваке ствари треба највише преводити, оне нам никад нису биле потребније. Јер и код нас треба припремати духове и јер излаз из овог хаоса и кала не може се ни замислити без терористичке акције. Морате се у овоме са мном потпуно сложити. И морате нам, најзад, прићи.

Суморни студент, најпре одмерено, затим све живље и ватреније одговори ово:

— Госпођице, ја сам вам рекао већ да ме још не можете тако ословљавати. Ја нисам комунист, још мање анархист, нити ваш друг. Толико сам вам хтео рећи, једном засвагда. Ја... ја бих хтео али не могу. Опростите, али ви баш јако подсећате на ову Дору Баршовску. Сви ми само имитирамо, зар не? Говоримо отворено. Али мене ништа више не може да загреје, као некад пре ратова. Нема организације, нема средине у коју човек може да уђе без резерве. А после: ја сам се разочарао, ужасно разочарао; немам више вере. У рату жртвовао сам се јер сам веровао да слобода вреди више од живота, борио сам се за боље друштво, то јест надао сам се да ће људи постати бољи. Зар не? Сви смо тако. Ко није веровао да ће зло бити кажњено? Ко је сумњао у Правду? Ко није веровао у боље дане? А данас, шта смо дочекали? Онај мали део што је постао бољи заморио се. Он је само неми сведок онога што данас раде они одморни које рат није нимало изменио или боље које је рат утолико изменио што им је сасвим искварио срца, А шта је са слободом? Кад смо носили теже окове од ових што их данас, иначе уморни, вучемо? Окови то вам је награда. За њих су пали милиони. И зар после свега што сам видео, доживео, трпео, треба свесно да зажмурим па да понова верујем? У шта? Коме да верујем? За чим да пођем? Шта је то што сад треба да усталаса људска срца, да понова распламти оно племенито, незаинтересовано одушевљење које се угасило? Која је то реч живота коју, као буктињу праве светлости, треба сад да пронесу они изабрани усред ове мрачне и перверзне генерације? Ја не знам. Ја заиста не знам. И зато, кад ми говорите о вашем идеалу, ја сам хладан — потпуно хладан. Јер то што тражите не одговара објективиним условима и није то оно сасвим ново што смо ми тражили и нејасно замишљали у рату, носећи наше Крстове Страдања. И ко данас, после рата, може рећи да је већ готов са својом душевном организацијом, да зна шта хоће и да је то што хоће истинска и највећа Правда? А ви? Кажите сами, Ви бисте нешто хтели, а то што хоћете то није из вас, из нас, непосредно. Реците само: зар ви нисте Руси без руске душе? Имате нешто од ње, можда, али није сва и није ваша. Зато нема Корењева и Незнамова. И још их неће бити. А у новом поретку коме тежите, верујте, господарили би код нас опет одморни, то јест који нису страдали, јер они што страдају увек се уморе до власти, коју прихватају они вешти из мишијих рупа. Ја нисам наиван, ја више не верујем, не знам у шта и коме да верујем, немам идеала. Немојте ме звати: друже.

— А ти, брајко, кад немаш ни воље ни идеала, скрсти руке као што си скрстио, трпи, шкрипи зубима и гледај шта се ради — одговори му крезуби студент, који га је за све време пажљиво слушао иако у њега ниједанпут није погледао. Кад би сви говорили као ти, шта би било? Срећом не мисле сви тако. Треба се, брајко, очајно напрегнути, треба размислити шта да се ради. Нека нас је у почетку шака људи. Доста. Боље ишта него ништа. Јер данас и нема праве опозиције. А зашто нема опозиције? Зато, што људи мисле погрешно као ти и немају идеала. Ми треба да створимо истинску опозицију. Јер шта је народ без опозиције? Опозиција, рекао је Ренан, чини част једне земље. Што се мене тиче, ја имам идеала: Правда. И ја, нити могу, нити хоћу да скрстим руке. Ја сам поломио зубе шкрипећи, сад хоћу другом да поломим ребра. Ето такав сам, бесан, сагоревам, не могу даље да гледам шта се ради на наше очи. Живиш ли ти у Београду, прикане? Имаш ли очи? Руку немаш, знам. И не кајеш се што си је дао. А ја бих се кајао, видиш. Ето, сам си ми казао: стегне ли мало реакција, афере се заташкају, а ратни богаташи измиле. Свуда: на улици, у позоришту, на тркама; свуда они и њихови фијакери, аутомобили, тоалете, бес, расипане, неморал, коцкање у огромне суме; све преко наших леђа. Погледај овог овде пријатеља.

Па показујући прстом човека преко пута:

— Шта га цениш? Милион као грош. Погледај у кофере па у њега. Пас нема за шта да га уједе. Тип ратног богаташа. Студенткиња потврди главом и скоро гласно рече:

— Заиста, тип nouveau rіchea.

За то време ја сам крадомице погледао да се уверим: спава ли човек наслоњен на женино раме или се претвара. Жена је; то сам приметио, неколико пута отворила уста као да је хтела нешто да каже. Али ја нисам сигуран: да ли је одиста имала намеру да нешто проговори или јој се зевало. Што се тиче човека, по кратким и искиданим покретима учињеним у току последњих речи које [су] се на њега односиле, за мене није било никакве сумње да се он само претварао да спава, јер сам и раније био опазио како је, с времена на време, крајичком једнога ока, контролисао стоје ли његове торбе од фине жуте коже где их је оставио. Очевидно, дакле, он је пажљиво прислушкивао задњи део резговора јер после оних јасних и изазивачких речи што су пале на његов рачун, усправи се па плану:

— Комуниста, то је бољшевик, то је нерадник, то је бунтовник. Сваки данас може да заради, ако хоће и колико хоће. А ви сте врло неучтиви и дрски.

— Могуће — одговори мирно студент као да је очекивао баш ове исте речи. — Ја сам врло неучтив човек. Али ви сте врло ратни богаташ, а ја. врло предратни студент. Ја и ови овде. Врло!

Човек учини покрет као да се спрема за физички напад и ми се узврпољисмо.

— Аксентије — ухвати га за рукав преплашена жена — буди присебан. А ви немојте вређати.

Па, не знам зашто, гледаше само у студенткињу.

Ова је пресече:

— Silence! Шта се ви мешате у дискусију?

— Да, у дискусију! — примети иронично крезуби студент, па убоде кажипрстом у ваздух.

— Гле — рече жена која не скидаше очи са ошишане студенткиње и доби још упропашћенији изглед као да ће сместа пасти у амбис. — Шта хоће ова напаст од жене? Ја њој ништа нисам казала, она нека ћути.

— Јест — дода њен муж. — Где путује женско само? Да си моја ја бих те убио, рђо куса...

И данас, кад сам принуђен да се, на овом месту приче, дотакнем тога непријатног момента, јане могу да знам, управо, каквим тајанственим начином ствар узе тај обрт или, да се послужим војничким изразом на који сам навикао, ситуација испаде тако несретно: да студенткиња, а не крезуби студент који је стварно сукоб изазвао, да ошишана студенткиња, рекох, прими на себе сву тежину бесомучног удара, да она постаде мета, објекат или центар огорченог и обесног противнапада непријатеља, кога је у овом, посве жалосном и нежељеном случају, представљао човек са торбама од потпуно нове и фине жуте коже и супруга му упрепашћеног изгледа. Сећам се јасно само детаља: да је студенткиња, после оних речи што јој је упутио човек, смртно цикнула, тако смртно да је мој друг посланик, иако апсолутно неумешан у аферу с новим торбама, инстинктивно пружио руку за флашу с коњаком, да јој је ову флашу муњевитом брзином додао тако рећи потуривши је под нос, да је она сместа прогутала неколико добрих, врло снажних гутљаја, којима, по мом мишљењу, једино има и да захвали што још одмах, после оних ужасних речи, није пала у несвест, као што смо сви с правом и с неописаним ужасом очекивали.

У тренутку, међутим, кад су затегнутост нерава и наша узнемиреност били на врхунцу, дрски студент обрати се разјареном човеку једним врло помирљивим тоном:

— Немојте се љутити — рече он сав зажарен иронијом — ја сам свему крив. Ја видим торбе сасвим нове, а ви као да сте из апса или ропства.

— Кумрија — дрекну трговац — ја морам преступити.

Али, срећом и на наше изненађење, савлада се, па мерећи студента од главе до пете рече:

— Сумњиви се облаче тако фино.

— Торбе су наше — циктала је жена — а мој муж је старешина еснафа.

— Честитам, о честитам! — узвикну студент као да је јако тронут.

— Жено! — проговори трговац, сав црвен и после подужег и мучног уздржавања као страхујући да увреда која ће пасти не буде и сувише тешка. — Ово су глумци, мора бити.

А кад, као гром из ведра неба, паде ова реч, жена се препаде од извештачене узбуђености студента који се спремао да протестује:

— Аксентије — примети она прекорно — кумим те Богом, врати ту реч натраг.

Студенткиња шкргутала је зубима и крвожедно гледала у жену, која се после ових речи попуштања била повукла иза широких леђа свога мужа, па јој је добацивала разне увреде на француском језику (као „рита“, „камила“, и др.) док се крезуби студент цинички смејао, а онај други седео мирно као што би требало да се седи на предавању.

Али на енергичну и искрену интервенцију посланикову и моју противници попустише, напрегнути нерви постепено олабавише и све до Лапова проведосмо, после тога, ћутећи. Само кад воз стаде у Лапову крезуби студент снажно продрмуса трговца који је хркао као у рову:

— Господине ратни богаташу, — викну он — простругасте шине широког колосека!

— Шта, — престрави се он будећи се — шта се десило?

— Свирали сте на узбуну и воз је стао.

— Без увреде, господо, — заврши трговчева жена „дискусију“, јетко и журно прикупљајући ствари, док је муж отворених, влажних уста још несвесно гледао у нас.

Па се после сви дигоше да пређу у крагујевачки воз којим су имали да наставе пут, сем крезубог студента.

— Моја карта треће класе до Вујановца — рече он опраштајући се са друговима — довде ме је поштено возила другом. Право је сад да је одведем на њено место.

Па узе ствари и пређе у трећу класу. Са осталима за крагујевачки воз оде и народни посланик, а ја остах сам у оној истој врелој атмосфери у којој је, после њиховог одласка, још задуго брујало од бурног сукоба два света, ни крива ни дужна, уосталом, што се нису могла, нити ће се икад моћи споразумети.

2

Управо, сукоб овај који се десио између студената, предратних по њиховом сопственом признању, с једне стране, и богаташа, ратног по томе што то није порекао, с друге стране, а који као да нико није желео сем крезубог студента дрског понашања, нема некакве нарочите везе са ово м причом; али он ипак има неке везе јер се десио у моме купеу на путу за Вујановац, где сам пошао у госте код свога побратима, и где ћу понова срести крезубог студента. Зато сам га изнео. Што се мене тиче и чим сам остао сам после догађаја, одлучих да спавам. Пошто нисам активно учествовао у сукобу, шта ми смета, мислио сам, да преко њега пређем као да се ништа није ни догодило. Али, на жалост, То је задуго било неостварљиво. Јер сукоб који се, развијао на моје очи и умало што није био крвав, јесте догађај такве природе да се лако није могао ни заборавити. И тако сам дуго остао седећи да размишљам о људској осетљивости и другим занимљивим послератним чињеницама. Да бих ипак све то заборавио устао сам и гледао кроз прозор. Киша више није падала, али мрак беше потпун. Тада се сетих да сад наилази месташце где се мој побратим венчао и би ми жао што бар није дан да понова видим село и јасно оживим старе, тако пријатне успомене. Међутим мало доцније воз стаде и ја сиђох пред станицу да бацим поглед унаоколо, бар колико допушта слаба светлост пред њом и око ње. Али ми се сад све учини друкче него некад. Оног дана кад смо стигли овде, побратим и ја, сећам се, имали смо мало једно разочарење. Један од кумова побојао се био да се не замери родитељима њеним и одустао; али другог кума, професора, који је поштено одржао реч затекосмо шћућуреног баш у оном углу станичне чекаонице где сад гледам како дремају, климајући убрађеним главама, две сељанке са корпама у крилу, из којих вире смешно испружене гушчије главе и репови. Са гомилом књижурина под пазухом и једном отвореном у рукама, коју је испустио кад нас је спазио, он је ревносно очекивао долазак нашег воза, па га ипак није осетио. У свечаном оделу и великом црном шеширу, са приметно краћом десном руком коју је редовно подизао у висину очију кад се здравио, кратковид и врло збуњен, кум је искрено загрлио Николу и нешто неразумљиво муцао кад му је овај, срдачно му стежући руку, захваљивао на одржаној речи.

Док сам био у низу ових сећања воз писну и ја утрчах унутра трудећи се да слику, коју сам о оној вечери стао обнављати, не побркам... Готово у исто доба ноћи кад пролазим овуда, прилично нервозни, шетали смо оно вече дуж пруге која је бљештала на светлости месечине, очекујући да она стигне. Немогуће је, уосталом, заборавити ту ноћ уочи овог необичног венчања. Чинило нам се, поред свега, невероватно да ће се она појавити и хиљаде сметњи излазиле су нам пред очи. А да нас је неко тада пажљивије загледао морао би с чуђењем застати да посматра: како замишљено и брзо корачамо, одавајући бригу људи који очекују некакав врло важан догађај. Имало је нечег завереничког у нашем понашању.

И тако шетасмо, чекасмо, удисасмо диван мирис траве, слушасмо зрикавце, лавеж паса, откуцавања телеграфског апарата или поглéдасмо на таман звоник усред успаваног села и беличасте, разбацане кућице што сневаху на месечини, кад најзад, чусмо у даљини писак. Задрхтасмо и загледасмо се тамо одакле треба да се појаве два црвена ока воза који и не зна да носи једну љубав тако одлучну, необичну и верну. Па се црвене тачке појавише, срца нам залупаше, а мало после ала што је бректала стаде. Ми појурисмо колима, зверајући на све стране, кад се једна врата нагло отворише и на степеницама указа, са пуно ружа на левој страни груди, она, у путничком шеширићу од сламе, дугачком мекинтошу, лица озарена срећом и у оној милој узбуђености која чини да човеку и притив воље очи заводне. — Кад лако скочи на снажна прса Николина, он је понесе излазу, ка колима која су чекала. Али се она измигољи, одскочи еластично, па нам притрча, куму и мени, срдачно захваљујући и стежући нам руке. Витка, елегантна, неизвештачена, свесна да је лепа, уверена да нас је очарала, као најлепша тица, скакутала је од једног до другог. Ја сам био одушевљен до манитости. Јурио сам час тамо час овамо, ни сам не знајући шта чиним, па сам својеручно дохватио њене ствари тешке као олово, натоварио на леђа и носио од кола до кола. Кум буквално није знао где му је глава. Цвикер му беше спао, али он га није тражио, већ је питао мене да ли је понео још један, резервни и да ли знам где му је, пео се на кола и скидао док су му купусаре испадале из џепова. А она се смејала, рекла нам да смо дивни, да ће нас волети као што нас воли Никола, па нам је, после, кад се кола кренуше путем у село, причала о томе како је синоћ вешто и лако умакла из куће. Отац ништа није приметио, рано је легао, мајка и остали испратили су је на станицу, стигла је у последњем моменту, путовала без непријатности. И гледајући мило у Николу питала га сваки час: — А шта би радио да ти нисам дошла, је ли шта би радио?

До јутрења провели смо у поповој у љупким и веселим шалама и разговору којим је она знала да руководи са неисцрпном срдачношћу и са пуно грације, обраћајући се увек ономе чије расположење попушта, цвркућући непрестано, очаравајући нас својом умиљатошћу, и заносећи нас до најслађег заборава. Поп, млад, весео човек и попадија, пуна, са великим црвеним печатима, жена „у српски“, нису крили колико им чини част што смо њихову кућу изабрали за ову срећну прилику. А кад је било време јутрења одосмо у цркву. Сећајући се и сад оних свечаних тренутака церемоније, једне од највећих и најсвечанијих обавеза коју човек може примити, знам како сам онда веровао: да се она никад не може погазити, бар ради лепоте оне успомене, најмилије у животу, најсвечаније од свих, најчистије и најдраже. Изгледала је лепша од сваке краљице, под круном насред цркве, и насмешила се тако заносно на Николу онда кад је свештеник упитао је ли њена драга воља да за њега пође, да сам се ја тога тренутка, и само ради тога да га и ја доживим, одлучио да оженим. А после венчања отишли смо на закуску под велико гумасто дрво, у близини црквене порте. Поседали смо на шарене простирке и она нас је служила. Усред оне ведре и живе свежине прекрасног летњег јутра, на великој трави и међу цвећем, поред шуме пуне тица, оно љупко створење више није имало ничег земаљског. Ох, какво блаженство! Топили смо се од њеног осмеха, дрхтали смо под погледом њених жарких очију. Куцали смо се чашама, испијали, клицали, певали. Пијанство младости достизало је свој врхунац кад нам је она певала. Па су настале здравице. Поп је држао читаве проповеди и говорио гласно као да га слуша цела парохија. А ја сам рекао: „Снајка, побратиме, да Бог да целога века били срећни као данас. Ето то је све што знам и могу да вам кажем“, па сам бацио празну чашу у траву. Кум, без цвикера, гледао је разроко и са чашом у оној краћој руци, казао: „Никола, спремио сам био дивну здравицу на латинском, сад ни на српском не умем да говорим. Али што је овде, овде је“, па се лупи по срцу. Са бурним „живио“ пропратисмо овај крај његове здравице, па Никола засвира коло. Поп, попадија, кум и ја скакали смо без такта до крајњег замора. После је поп гађао из револвера мој шешир од панаме окачен о дрво, а кум, победоносно, на свом штапу донео велику змију коју је убио и стао да описује. Никола нас је грлио и поновио да нема бољих пријатеља од нас, а ми смо љубили снајку у руку, уверавали је да нам је она од данас рођена сестра, да је Никола најпаметнији, најхрабрији и најсрећнији човек на свету и да ће га она волети тек кад га боље буде упознала.

И, најзад, кад би време за полазак одосмо на станицу. На растанку, најсрдачнијем који сам упамтио, обећасмо скоро, поновно виђење и кад воз пође дуго махасмо шеширима посматрани са начичканих прозора од радозналих путника. А после, сваки оде на своју страну, сем кума коме воз беше умакао Док се негде бавио.

Ох, а неколико тренутака затим, кад сам се нашао сам у купеу воза који ме је носио за Београд, сећам се како сам био утучен. Као да ми је срце било ишчупано...

3

Кад сам се пробудио, протегао и погледао кроз прозор воз је највећом брзином јурио моравском долином. Ја спустих расклиматано окно и ослоних се. Па умивен свежином мирисног јутра загледах се у блистави, змијасти водоток реке. Она се, вијугајући, губила између узвишених, зелених страна по којима су, усред поврстаних воћњака, провиривали црвени кровови скромних кућица. А даље на хоризонту, над великом плавом планином, један усамљени бео облак, као огромна овца од снега, распадао се постепено ишчезавајући. Жуте њиве и бескрајна зелена поља, покисла, бујна, пуна свежих боја, и посута правилним редовима косача у кошуљама, бљештали су у свој раскоши величанственог сунца што се родило иза кише. Рекао би човек да лети кроз божије рајске баште, да осећа дах Бога и у осећану како тај дах божанске чистоте прожима цео свемир чини му се: да ће сваког тренутка угледати анђеле како излећу из густих, високих шума и слећу на зелене, цветне обале вода. Занесен неисказаном лепотом овога јутра ја сам сатима гледао кроз прозор, заборављајући и на књиге које сам понео и на циљ мога пута и на све друго. Тек кад сам се уморио, задуго стојећи крај прозора, ја се понова испружих преко целог седишта и покушах да читам. Али сам брзо одбацио досадну књигу и стао, без реда, да мислим о свачему. И тако се опет сетих побратима на коме се зауставих, па једног тренутка осетих чак дужност да о њему мислим кад већ идем да га видим. И целога тога дана на путу ништа друго и ни о ком другом нисам ни мислио.

Од венчања његовог ми смо се ретко дописивали. Јављао ми је да су срећни, а пред први рат известио ме да су добили ћерку. После смо у рату, као резервни официри, бачени у две разне дивизије. Видели смо се само једанпут пред велико одступање. Тешко рањен у груди он је лежао у крушевачкој резервној болници, где сам отишао да га посетим. Том приликом жена се налазила уз њега и неговала га са пуно најлепше нежности. Била је брижна, ослабила, дражесно смерна, и ретка, дирљива мирноћа и доброта озаравала је њено благо лице. А сусрет наш био је озбиљан и врло тужан. Страдања беху оставила трага на свима нама. Тада ми је Никола изјавио да је неисказано разочаран свим што се ради у земљи али да нипошто неће остати да чека непријатеља, већ да ће одступити с војском и потражити ме. И тако смо се растали да се поново видимо тек после неколико година на солунском фронту.

Дакле две и по године доцније, једнога дана, добијем од њега писмо којим ме позива да неизоставно одем к њему, ако сам онај стари; да му је моја помоћ неопходно потребна и да ћу, можда, жалити ако се овом позиву не одазовем. Мислио сам посигурно да му је новац потребан, јер је таква оскудица онда представљала општу невољу, бар оних на фронту, набавим га и кренем се тамо чим добих објаву о одобреном тродневном одсуству. После два дана клацкања на коњу по каменитим и вратоломним стазама стигох увече до резерве његовог пука, где ми рекоше да је он за ту ноћ добио некакав специјалан задатак на извршење и да ћу морати, због тога, сем ако нисам љубитељ јуриша, ту остати да ноћим. Како ја то никад нисам био, радо сачеках крај овог концерта у Добрим заклонима резерве, а сутра рано, пре сванућа, пошто терен беше откривен и непријатељ близу, упутих се Николи. Тек је свитало кад сам стигао пред његову земуницу. И војник ми саопшти да је синоћ био мали напад јуришног одељења, да је командир скоро и легао и наредио да га не буде без нарочите потребе. Требало је, према томе, да останем поред земунице и да чекам. Јутро је било ведро, свеже и мирно. У нестрпљивом очекивању и седећи на малој тронођној столици коју ми војник изнесе, окружен плитким, у разним правцима изукрштаним саобраћајницама, ја сам посматрао кривудаву, у камену усечену, линију рова са његовим траверзама и надстрешницама од. земље и малих, цементом испуњених џакова, преко којих је, да маскира линију, набацано већ осушено пожутело грање. Из тих ровова, као из распукнутих гробова, извлачили су се, погурено и један по један, војници мрачна, паћеничка изгледа, у спреми, под строгом приправношћу, и са чутурицама у руци мрзовољно одлазили да се умивају. Владао је онај нарочити, привремени мир фронта кад ваздух још подрхтава од експлозије, када се жури да се одахне, проживи неколико сигурних тренутака, кад се црне слутње умире и кад се претња смрти одмара да се, мало после, опет устреми. Дежурви су опрезно али строгим гласом будили смену, која је неиспавана, буновна и натмурена излазила лењо из пасивног заклона, наредник је псовао и претио, један поранио авион зујао је из даљине; а тамо преко препречних жица, крстина, непријатељских ровова, укопаних међу шиљасте и оштре карпе, усред кршева, тамо у даљини и у зориној светлости преко бескрајних таласастих масива, оцртавали су се огранци Бабуне, плавила се Отаџбина. Ја се потом дигох да прошетам танком, змијастом „стазом уздаха“, како се тамо називаху оне уске путањице што су служиле за шетњу у слободним часовима и које су официри, у бескрајним тренуцима очајања, са мутним погледом у плаве даљине и сновима о слоболи. временом угазили шетајући се горе-доле. Затим, кад ми се и то досади, приђох опрезно прозорчету Николине земунице и угледах га опруженог на пољском кревету, покривеног шињелом, са капом на очима. Наједном он се грчевито прући, крикну, пробуди и звераше, али ме не спази. и као збуњен и мучен сном који није упамтио он се избуљено загледа у зид па понова спусти главу. Још је било врло рано и светлост је кроз сасвим мали и четвртаст прозор, који је личио на апсански, улазила бојажљиво у земуницу, као да поштује умор официра коме је после тако тешке и ризичне ноћашње службе још требало мрака и сна.

Почеках још мало, па, неиздржљиво нестрпљив, гурнух, најзад, врата која зашкрипаше. Он се трже љутито, загледа се, познаде ме, скочи (спавао је обучен) па се загрлисмо. Пошто ме пусти н измаче се он понова прискочи па ме притиште на своје груди.

— О благи Боже, нисам се надао, хвала ти.

Плакали смо обојица.

— Зашто се ниси надао?

— Па, знаш какви смо данас.

У оном узбуђењу ја несмотрено пожурих да га обрадујем:

— Молим те, пре свега, ево новца, донео сам ти.

Он ме погледа благо-прекорно па ми хитро задржа руку којом сам се машио да тражим новац.

— Баш си смешан, побратиме. Остави то, не треба ми. Ти ми требаш.

— Па шта је, брате, говори. Гле како си потавнео!

— Полако, седи, пуши. Па кад си пошао, како си путовао, шта радиш?

И опет не чекајући одговора на које од својих питања: — Колико имаш одсуства?

— Три дана без путовања.

— О, баш ти хвала. Провешћеш све код мене? Нећеш у Солун?

— Не мислим. Шта је код куће?

Он ме погледа ћутећи па не скидајући руке с мојих рамена:

— Све ћеш редом чути.

— А синоћ си имао напад?

— Јест, и то је због чега сам те звао. Дошао си баш кад треба.

Па пошто седосмо он отпоче овако:

— Болестан сам ти; тешко спавам, сваки час будим се. Болови у ногама... ноге су ми пропале, а глава... као да на њој имам оловну капу која ме притискује и не да ми да мислим. Док сам био у резерви, имао сам један разговор с командантом пука и очекујем велике непријатности. Ја сам, да кажем, против ових излишних, делимичних напада... трпимо губитке, а резултати никакви, па поводом тога. Али, веруј ми, не мучи ме оно што сам тада казао, већ што нисам говорио сасвим онако као што мислим да треба да говори поштен човек.

Он је седео према мени, препланула лица, огрнут блузом, са простом војничком шајкачом на глави и Карађорђевом звездом на грудима, без палетушка и осталих официрских знакова. А ја сам с дивљењем гледао у његово измучено лице и пуно бора чело по коме су, испод шајкаче, неуређено падали праменови његове црне косе, па сам мислио: колико овај старешина, пун снаге и простоте, мора уливати поверења људима које води.

— Ти знаш — настављао је он — сви смо данас нервозни. Не можеш мирно да говориш, не можеш да владаш собом, не можеш да читаш, не можеш уопште да се скрасиш; тражиш само с ким ћеш да се посвађаш, кога ћеш да изазовеш. Такви смо сви, па такав сам и ја. И није ни чудо. Годинама нераздвојан живот па смо се, тако да кажем, познали под свима приликама. И кад се познајемо онда не вреди да се лажемо, је ли? Кад знам шта у души мислиш зашто говориш друкчије? И ја сам једно вече рекао пред свима оно што носим у души, не баш све и то је оно што ме мучи. „Ви се све нешто буните, све вама нешто није право, ви...“ тако ми је рекао командант. Требао сам одговорити: „Господине пуковниче, Ви сте... сви смо ми највећи ниткови.“ А он би казао: „Ви сте полудели, ви ћете бити оптужени и деградирани.“ Ја сам већ деградиран, ја сам понижен до животиње, ја сам осуђен, не могу ме даље од жица, зар не? А ја сам рекао... али ево читај оптужни рапорт и кажи сам.

Па узе са стола једну малу групу ак[а]та, потражи нешто и кад пронађе:

— Ево, молим те, чуј шта сам рекао: „Ми се данас бијемо и гинемо да би срећније живели будући нараштаји; наши су очеви чинили то исто да би створили што боље услове за живот нама; њихови су се очеви борили и страдали да би њихова деца била срећнија, наша деца чиниће то исто да би обезбедила лепшу будућност нараштајима који долазе.“ И ја сам га упитао: „Разумете ли се ви штогод у томе, збиља, посподине пуковниче?“ Што се мене тиче ја ништа не разумем. Ја ово кажем — а то је био интиман, другарски разговор и ја сам мислио да то могу рећи — ја ово кажем: пре ратова имао сам велики број пријатеља, друго ва, сродника и сећам их се. Највећи број изгинуо је или помро. Пред мојим очима пролазе један по један... Заглéдам свакога. Сваки посебице имао је пре рата свој циљ. Сваки од њих загревао се својим личним планом. Један се страсно одао сликарству, други пољопривреди, трећи математици, четврти књижевности, пети трговини итд. Не сећам се ниједног, али ниједног се не сећам међу њима, у чијем је плану било да погине. У току ратова сретали смо се, то сам знаш. Шта су нам они говорили? „Само да се ово сврши.“ Они, дакле, нису хтели дати рату своје животе. А шта се о њима говори? Шта сваки дан читамо? Шта пишу патриотски песници што из далека друге туткају у смрт? Пишу: да су они хтели умрети, да онима ништа слађе није било него умрети. Је ли да је то лаж? Је л' да се свакоме живи? Ја сам сретао људе којима је у овом паклу рата ишчезао и последњи разлог да живе: он им је прогутао и породицу и огњиште и све што су имали, а њих учинио неспособним за рад и обичан живот. Знаш ли шта кажу ови јадни људи? „Ми још једино живимо из радозналости за судбину овог несрећног нараштаја. То је нова хаљина егоизма, истина, али главно је они хоће да живе. Ето ону лаж ја сам напао. Јер слатка смрт и није ништа друго до песничка лаж или лаж са којом оперишу они чији је рачун рат. „Само да се ово сврши.“ У најтежим тренуцима опасности, кажи сам, они су као и ми, а ми смо, сутрашњи мртви, пуни грозничаве зебње уздисали: „Само да све ово преживи, само да се ово преброди.“ Ја не говорим о изванредним природама... И, ево, како је даље навео моје речи, ево шта сам још казао: „И да не смем говорити када се без потребе наређују крвави јуриши и напади што редовно стају живота неколицину најхрабријих али не и најсвеснијих...“ Или да се морам смешити док мој командант прича: како увек, пре него оде својој жени у Солун, свраћа у трговину да јој купи дугачке свилене чарапе, јер је то за њега највећа драж кад помисли да ће их она исто вече навући. Затим да верујем, као он, да су савезнички политичари генијални. И кад Бонар Ло каже: „Ми морамо показати да овај рат није вођен узалуд, сасвим узалуд, што би стварно било кад се ми не бисмо осигурали да никад. више не буде у моћи једног човека или једне групе људи да баце цео свет у све ове беде — онда ја не смем питати: „Зар су требали милиони невиних да падну па да се тек после тога предузме осигурање од свемоћи једног човека или једне групе људи? Зар се то осигурање није могло постићи благовремено и са много мање жртава? Зар је морало да дође до тога да се човечанство унесрећи па да се постигне, ужасно, само тај резултат: да рат није вођен сасвим узалуд!?“ Истина је, тако сам, углавном, рекао. Али то је политика, вели он, а у војсци то је убијање морала. и заиста, то ће ми шкодити. Прво су ми тражили одговоре, па ће ме саслушавати, испитивати сведоке, судити, жигосати. Зато сам те звао. Саветуј ме, помажи, научи ме шта да радим Јер, кажем ти: ја не могу да гледам ситна слова командантова и пакосно лице иследниково. Јест, сецкаће ме, мрцвариће ме, туцаће ме. А ја бих више волео да станем пред преки суд па да из свег гласа кажем: крив сам, господо! Судите ме, стрељајте ме, сеците ме, али не мрцварите. Јер ја не могу седети док ме саслушавате, очекивати пресуду, ја не могу... то би био црн живот проћи кроз сва та мучења. Ја имам и других брига, личних, фамилијарних...

Био је силно потресен и последње речи изговорио је гушећи се. Ја сам ћутао. А он ме, у нади ваљда да ће га свеж ваздух колико-толико окрепити, замоли да отворим мало окно прозора који се сам био заклопио. Затим се диже са столице, извини ми се па се баци свом тежином на свој лабаво учвршћен пољски кревет који је шкрипао.

Али топло јулско јутро, пуно запаре, не унесе нимало свежине, нити оног зориног мириса ствари који је пожелео да удише да би се окрепио и он се као зачуди кад не осети баш никакве промене у земуници. Јер не само свежина, већ споља не уђе никакав звук, нити жумор, нити мирис, ништа сем нешто више светлости и то уморне, суморне и мртве.

Ох, познавао сам добро овај мир, мир гробља, мир који гуши, неиздржљив, ужасан. Само се светлост полако увлачила и, постепено и опрезно, откривала ствари.

Он уздахну испрекидано.

— И ваздух овај није више ваздух.

И доиста, колико сам пута, будећи се у својој земуници и притиснут истим гробним мртвилом маћедонских урвина, имао овај утисак и сећао се како ова светлост некад није улазила сама. Као дете, кад сам се зором раздраган будио и отварао прозор мале, вртом опкољене родитељске куће, јурнула би, памтим, она окрепљујућа музика ствари, пуна неке снажне животне енергије која подиже, пркоси, опија. Па уверен да се ништа слађе у животу не може ни доживети од онога што осећа дете кад га буди сунчани зрак и славуј, колико сам се пута напрезао да замислим: како опет кроз сан слушам онај исти жумор свемира и осећам сав онај, буран, пун страсти дах зоре пролећа, кад је ваздух сав од мириса и од цвркута, зујања оса, веселих узвика, звона, шкрипе кола, одјека мотике што цепа мирисну земљу; сву сласт оног ђив-ђив несташних врабаца, чија неуморна и страсна препирка, уз прве сунчане зраке, узбуђује и позива на игру дете, а оно на очима осећа сунце и уверено у лепоту дана ипак пита: „Какво је време, мамо?“

И подсећајући се тога утиска, помилован овим дахом детињства, ја се повратих.

— Побратиме, — рекох одлучно — ни помислити нисам могао да си таква слаботиња. Молим те: ти, као правник, као човек од закона, знаш и сам колико је безначајна, незнатна ова твоја кривица. А ТИ СИ је толико надувао! Не претеруј и буди уверен: да би официру као ти што ,си прогледали кроз прсте и много већу, Много тежу грешку. Грешке као што је твоја, уосталом, дешавају се свуда, свакога дана, свакога часа, на целом фронту, где сви протестују али сви и даље, као и пре тога, са пуно савести и самопожртвовања врше службу, носе своје крстове.

Он одмахну руком И дубоко уздахну.

— Знам, побратиме. Али да ми ..је само та мука!

— Ја видим, ја осећам да имаш крупнијих брига — рекох. — Зашто ми се не повериш?

— Па, ево — рече он — прво: отац ми је обешен.

— Јадни Никола — крикнух изненађен и зграбих га за руку. — Шта ми кажеш?

— Јесте, још у мају прошле године. Има више од године дана. Потказан од суседа, он је осуђен зато што је под патосом спаваће собе пронађен Мој турски карабин... Мој отац био је велики јунак. Ти си га врло мало познавао. Тога мајскога јутра, пошто се поздравио с мајком и кад га поведоше на вешала ван вароши, застао је на пијаци и рекао старешини стражара: ,,Овде сам дошао као сељаче у својој шестој години. ОД шегрта постао сам угледан грађанин и све сам ту стекао. Дозволите ми да још једном, последњи пут, погледам чаршију у којој сам поштено живео шездесет година. А кад му је допуштено он је бацио поглед унаоколо па га онда, кажу, управио доле, овамо к нама. Сузе није пустио.

Па после кратког ћутања:

— Али све то ја бих могао да преболим.

— Несретни Никола, зар још има?

И ја испружих руке као да бих покушао спречити нешто од чега сам стрепио.

— Тај гроб а напрезао се он да говори мирно — осрамотила је моја сестра.

— За име Божије — узвикнух запрепашћен — то не може бити!

— На жалост тако је, преварена од непријатељског официра, невенчана, оставила је мајку...

И тек после овога он нагло принесе руке лицу и тада бризну у такав плач од кога не знам како ми срце није препукло. То пригушено јецање, нешто као ропац, кратко, тренутно, али необуздано и језиво болно, тај плач једног до безумља храброг човека као што беше он, То је нешто најдирљивије, што сам у животу видео. Ја га загрлих и плаках заједно с њим, али одмах затим он се прибра и стаде ме умиривати:

— Ево — пружајући ми једну дописну карту коју узе са стола. — Читај ово.

Па се благо и нежно насмеши, те ја приметих јасно колико му сад беше лакше него малочас.

Узех карту и познадох рукопис његове жене. Она је писала о малој кћери њиховој која је о себи говорила: „Ја нисам више мала Боба.

Ја сам велика Слободанка Николе Глишића. Мој тата је у рату, а ја станујем у Ватрогаској улици.

— О, — рекох бришући очи — Боба је већ велика!

— Јест, маторка... И ради ње, ето само ради ње све ћу поднети. Јер, веруј, на свашта сам помишљао у страшним тренуцима горчине.

Па палећи цигарету:

— Да знаш како ме је обузело ново, снажно и сложено осећање кад сам сазнао да је то мало биће, што сам тамо оставио на милост и немилост, постало једно разумно створење. Пре безмало три године, кад сам је држао на срећном срцу и уносио се у њене очице да сазнам: да ли и колико разуме о лицима и стварима око себе, она је знала сасвим мало, познавала своју маму и тражила своје следовање онда кад је осећала глад. Тако сам је оставио и од тада пред очима увек имао њену слику из тога времена.

Али данас, кад знам да је онај црвић што је онда умео само да гледа, да се миче и да тражи, постао разборит и свестан, осећам: да се у мени нешто ново рађа, буди, расте, као да стичем нову једну душу. И тек сад схватам шта то значи продужити душу, надживети се. Ову су карту пребацили Бугари преко жица. Кад сам је примио ја сам се обнезнанио од среће. 3амисли: она зна моје име, улицу где станује, она неће да је сматрају за малу. Раздраган, отпочео сам да пишем дневник који сам њој посветио. И већ је замишљам у добу бајне девојке како удубљена предано размишља о искуству свога напаћеног оца. Ох, колико жалим што је нисам могао пратити у њеном развијању, у једном тако слатком узрасту кад се расцветава, што је нисам могао мазити, грлити, држати на срцу. Па ипак, ова је карта учинила крај мојој агонији, повратила ме. Јер све до ње провео сам у неком бунилу и тек сад осећам да сам дошао к себи. Кад сам их оставио, удар је оно тако силан да сам био онесвешћен све до ове прве повољне вести. Остављајући их, веровао сам да је са њима свршено, да наша огњишта више не постоје и да су наши драги изгорели у земаљском паклу. Колико сам пута покушавао да пишем, па у безумној грозници сумње бацао перо питајући се: коме да пишем, зар су они живи, зар је То могуће, зар ми није ближе и само небо од њих? И као што сам без свести одступао преко арбанских гора, расејано прелазио мора, збуњен лутао између маслина, луд корачао по усијаном Халкидику, тако сам се годинама верао по овим гадним чукама и чамио у овој влажној земуници, као жив мртвац, све док ме ова карта није отрезнила. Они дакле живе и поред свих несрећа и само нас простор и време деле. А она расте, напредује, расцветава се, постаје свесна и разумна, она је на путу да постане оно што сам данас ја. Побратиме, разумеш ли? Ја сам стекао још један свестан живот, задобио сам још једну љубав, ја имам још један свет. Срећан сам што сам отац, увиђам да никад нисам био тако озбиљан као сад. Побратиме, узми читај ову Бобину карту. Ја сам уверен да ти братски делиш моју радост. А ја ти се заклињем да ћу све преболети, ње ради. Јер, ево, мој пут беше трновит, ужасан. А сад сам се успео на величанствени плато са кога раздраган, поново оживео посматрам рађање свога новог сунца, циљ живота. То ново, то мило сунце, тај циљ, То је Боба. Опија ме помисао да ће ме док сам жив грејати, заноси ме већ Мирис цвета који ћу неговати, дрхти ми душа од жеље да је видим велику...

Верујем да никад дотле нисам познао узвишеније осећање љубави, и слушајући га како у једном необузданом жару, преображен, усхићен, срећан говори о своме детету ја сам грцао гушећи се.

— Никола — рекох уклањајући мараму с очију — ти знаш и моје несреће. Али веруј ми као брату: до данас због њих моје око никад није засузило. Молим те, остани храбар, постојан, чврст, издржи, поднеси све и за моју љубав, за љубав брата твога који те обожава. После смо се смирили. Он је ћутао и пушио дубоко озбиљан, благ и леп.

А кад га, потом, упитах о снајки, он брзо одговори:

— Она је, каже, добро... нередовно добија новац, оскудева, пише са пуно прекора. А ја, шта могу? Шаљем, откидам од уста...

Па још брже и нервозно:

— Шта ћеш? То је тај живот о коме ми нисмо имали појма. Некад је, то добро знаш, пламен наше љубави лизао до неба. Волели смо се искрено, топло, лудо, али, наивно. У годинама у којима смо ми били, уосталом, никад и није друкчије, никад се и не мисли на онај живот што чека. Наш је идеал био да се спојимо ради заједничког живота. А кад смо говорили о будућности, онда су рај, сунце, цвеће, загрљај и срећа биле једине речи које смо познавали. У том рајском врту, где смо се замишљали непрестано загрљени, ми смо гледали нашу срећу непомућену, непрекидну, апсолутну.

Ево, често узмем њену фотографију, гледам и мислим: колико сам јој пута, држећи је на грудима, обећавао рај у који ћу је увести, и колико су стотина мојих врелих писама под заклетвом потврђивала ово моје обећање у које сам сâм најискреније веровао. А затим, сећам се како није било питања у коме се ми, у то време, не би сложили. Једном речи, ми смо били једно осећање, једна душа, једна мисао. Живот наш имао је да буде вечита песма и ми непрекидно пијани од среће. А после, уместо раја и цвећа стизала је наизменично болест њена, Бобина, моја. Затим неспоразуми, љубомора, разочарења. Паучинасти, идеални снови нашег живота ишчезавали су, магла нашег љубавног пијанства нестајала је постепено и ми смо се с болом повлачили у себе да претресамо своје илузије. Хиљаде ситних и крупних ствари, непријатних и мучних, које су нас неминовно очекивале, ми нисмо били предвидели. Као и већина вереника ми нисмо хтели предвиђати тај стварни живот коме смо ишли у сусрет, који се не може обићи, нити нас се тицао живот других којим смо се могли користити.

А сад, као што ти рекох, новчана оскудица, оштро окривљавање и друго. Али ја хоћу да ме добро разумеш, побратиме.

И с племенитим сећањем на своју љубав:

— Ја волим своју жену и с мојим дететом она је разлог мога живота. Хтео сам једино да ти укажем на живот. Ето, хоћу да кажем да живот није оно што смо ми мислили.

И на његовом лицу понова се јако оцрташе дубоки трагови патње.

У том тренутку, на малом столу до постеље, зазвони, па кркљаше пољски телефон у својој кожној торби.

Никола пружи руку и узе слушалицу:

— Ало, јест ја сам.

......................

— Раз... разумем.

......................

— Да поновим заповест? Па ја сам је разумео и извршићу је!

.......................

— Ви говорите с командиром, молим вас!

........................

— Разумем. Да одмах вратим сав непотребан материјал за утврђивање у штаб пука и да... разумем, гос' пуковниче!

Па, остављајући слушалицу:

— Да прође један дан а да те не понизе, то је немогуће.

— Чујем — рекох — тражи ти да поновиш заповест.

— Као да сам каплар!

Ја сам, после тога, устао и предложио му да прошетамо до његове осматрачнице...

И тога дана, и друга два што сам тамо провео, нисам се могао довољно надивити душевној снази и херојској вољи овога узора од човека, обхрвана свима несрећама, изложена толиким опасностима, заузета нај тежим дужностима што их живот може натурити, дужностима пуним одговорности. Никад кукавичлук, у мојим очима, није био пониженији и мекуштво одвратније, никад дотле моје презирање за сваки млитав живот, који не познаје борбе и искушење, није било потпуније. Усред оног суровог стења којим је опкољен, он ми се чинио јак, постојан, истрајан као и то стење, човек у коме као да су збијене све неисказане патње и болови расе и све невероватне снаге њене издржљивости и величине. Осећао сам да му је једино потребно било да га нечија рука, ма и најмање, подржи у повременој душевној клонулости.

И кад сам му трећега дана, на растанку, рекао: — Побратиме, ти си увек био човек, остани то до краја, молим те — он се благо и постиђено насмешио:

— Жао ми је што идеш. Тако ми је добро било уз тебе. А сад, као дете које гледа како се разилазе сви што су око њега били да га теше док му мајку не сахране, као и оно, и ја сам се надао да ме никад нећеш оставити. Али обећавам ти: вршићу службу као и досад и све ће добро бити, надам се.

Па се једва растависмо из загрљаја и ја пођох уском стазом која води ка резерви. А кад сам се стао пузати уз јаругу ка коси, позади које се налазио батаљон и штаб и превијалиште, најпре чух опаљење, па хујања, а затим фијук и страшан тресак гранате која експлодира у мојој непосредној близини.

Ја утрнух па се окретох њему са погледом који је питао.

А он видећи ме забринутог показа руком:

— Само држи леву стазу и не брини, гађају пут.

Ја се упутих левом путањом и задувано пожурих. Али фијукање се настави, и зрна чија су парчад звиждала, распрскаваху се на све стране.

Кад сам се мало више успео, угледах неколико коморџија како дахћући вуку збуњене мазге уз оно брдо које сам оставио. Четни наредник, који беше изашао у сусрет транспорту, викао је:

— Магарци, тако вам треба кад сте задоцнили!

— Комесар је крив, ми нисмо — одговарао му је један од војника, вукући са очајним напрезањем мазгу која је високо уздигнуте главе трзала назад.

— А јесте ли сви читави? — разлегао се Николин глас.

— Ми јесмо, али кобилу што нема коњовоца сву разнесе.

У том сам ја залазио... На самом завијутку где настаје мала зараван окретох се и угледах Николу на истом оном месту где смо се раставили. Махао је капом и поздрављао ме. А мени је душа била насмрт жалосна, и силазећи завојитом стазом ,Низбрдо ја се заплаках, као да је То било последње наше виђење.

4

А воз јури, лети. Скоро ће Вујановац. Криво ми је што стижем по мраку. Како ли ћу затећи побратима? Како изгледају снајка, деца? Боба, свакако, велика девојчица? Али какав сам ја човек, како сам могао само да чекам толике опомене, па тек сад да пођем у ову посету коју сам своме дивном и милом другу дуговао много раније? Деца спавају. На кога личе? Снајка се, знам, сатрла спремајући кућу. Сав горим од нестрпљења да у оној истој соби, у којој смо разговарали уочи његовог венчања, после толико година, обновимо све успомене, претресемо све доживљаје, сву нашу прошлост тако бурну, мученичку, али богме, и јуначку... Она је ствар, без сумње, изравната: она његова мучна сумња коју ми је узгред и врло опрезно наговестио онога дана кад смо се, после ослобођења, први пут срели у Новом Саду. Али ко је тај нитков што се усудио оклеветати једну жену као што је моја снајка? Од онда се, истина, нисмо видели. А дивно је и невиђено било онога дана кад је он с пуком улазио у Нови Сад. Цела варош подигла се беше да их дочека. Моје нестрпљење да га видим, кад сам сазнао да пук туда пролази за Суботицу, не може се описати. Цела варош, кажем, изашла је за дочек: девојке, соколи, деца, музика, корпорације, цилиндери, сва Салајка, полицајци у мађарској униформи и сељаци из богате околине; и венци, заставе, каруце у цвећу, тријумфалне капије, неискразано одушевљење, једном речи, у коме је као никад дотле пливала опијена српска Атина. Све по концу уређено, помпезно спроведено, без погрешке, без задоцнења, без малера, јер су Новосађани мајстори свечаности. Па, поспе поздравних говора, пук наиђе. Најпре штаб иа коњима умотаним у пешкире. О коњским вратовима клате се велики, дивни венци. Официри, смешећи се, прихватају раскошне букете који долећу с прозора, тротоара, скела нових грађевина, с кровова, са свих страна. Старци, та велика деца, бришу очи и погледају у нас: „Само кад ово доживесмо. Живили наши ослободиоци.“ Бронзани војници, у колони двојних редова, труде се да корачају по такту своје музике, али прихватајући пешкире и цвеће, греше, заостају, сустижу, брзају ситним француским кораком и смеше се. Официри дивизијског штаба, ван строја, посматрају пук и примећују: „Добро изгледају људи.“ Један мали војник, кувар, добродушног, детињастог изгледа, на зачељу митраљеског одељења, са магаретом које носи кујну одељења, не види се од пешкира. Магаре, са венцем који додирује земљу, корача прописно, за репом последње мазге, жмирка и смеши се на питања што падају с разних страна: „Зар је и он прешао Албанију?“ У једном тренутку узбудљиве свечане тишине један пуша у наручју свога оца кликну: „3ивио српска војска, и прозори се затресоше од манитог одобравања тапшањем. А од пристаништа до Владичиног конака понова се захори, захуја и проломи: „Живели, живели, живели“ и млазеви цвећа сипаху на заставу која се појави и доведе узбуђење до врхунца. Електризован узбуђењем гомиле ја сам подрхтавао, чекао само други батаљон, чекао Николу. Наједанпут, један омален француски официр, што је преда мном стајао у друштву дама и пропињао се целим телом да боље види, показа руком у правцу чете што је наилазила:

— Quel beau type!

Ја узвикнух до вриска. То беше Никола. На дивном зеленку, сав у цвећу и пешкирима, у простој војничкој шајкачи, са Карађорђевом звездом на прсима, поносит, озбиљан, хладан и као да му је непријатна сва ова хучна галама, он је уздржавао коња, који се, уплашен од светине, пропињао и исколачених очију гледао преко масе.

— Живио, побратиме! — и ја зграбих за узде. Он ме спази, скочи хитро на земљу па се срдачно изљубисмо, док је свет око нас брисао очи тронут нашим братским загрљајем.

Пошто кроз сузе и журно изменисмо неколико речи ми се, обојица, упутисмо пешке кроз варош све док не стигосмо у касарну. А тамо после издатих наређења, војници добише „вољно“ па се раздрагано клицајући размилеше по широком, ограђеном, простору испред касарне и око ограде начичкане светом, где настаде срдачан разговор између браће која су се упознавала.

А ми се лагано, руку под руку, враћасмо у варош куда су протицале мирисаве реке света озареног красном ведрином и радошћу. Све живо окретало се за њим посматрајући га и уживајући у његовој стаситој појави војничког држања. Људи нас поздрављаху дубоко скидајући шешире, док су се слатке жене смешиле и, мило напућене, добацивале на рачун његовог озбиљног држања и хладног погледа: „Какви су ови Србијанци, сви намрштени.

То вече позвани смо на банкет, који су нам приредили новосадски ратни богаташи; они исти што су, у међувремену кад ничије војске није било, разграбили сав петроварадински плен, заостали материјал немачке пристанишне команде.

Али Никола је претпостављао мирније место:

— Приметио сам — рече ми он — у близини пристаништа једну малу кафану с подрумом. Има и ћевапчића. Баш као испод „Македоније“ где смо као студенти одлазили. Ако пристајеш да одбијемо онај позива тамо ћемо слатко поразговарати.

Ја радо прихватих.

А тамо, после вечере, он ми је испричао све што је преживео у последњим операцијама пробијања фронта и наступања. Рече ми да је свратио кући на два дана, али да би боље учинио да је обишао, јер му ови први дани ослобођења не би били горки као сад.

— Још на фронту предосећао сам нешто чему нисам смео да погледам у очи — говорио је он чистећи џепни ножић чачкалицом — кад ми је један блиски рођак писао да треба само себе да гледам, да не бринем претерано за кућом, јер, вели, сваки данас уме себе да гледа. Тај исти рођак дочекао ме је сад први и пре уласка у кућу изнео страшне, срамне оптужбе. Сад све знаш, побратиме, и сад можеш слутити како ми је у души. Оба дана провео сам код. куће; никога нисам хтео да видим, ни с ким да говорим. Моја мајка ништа није хтела да потврди, али ме мучи оно што видим на њеном лицу. Ја сам рекао да ћу ствар извидити кад се вратим. Ноћио сам сâм у другој соби, обе ноћи. Ока нисам склопио. И сад се чудим да још живим, да идем, да радим, да једем и да говорим, и после свега и пошто је у мени нешто препукло, сломило се, умрло. Ето, побратиме, ништа од оне радости коју смо замишљали доле. Бог, који једини зна све моје болове и кога сам молио да ме бар ова чаша мимоиђе, тај Бог оглуши се. Још је само то било остало. И тако, дан раније него што ми је истекло одсуство, кренуо сам се за пуком. Осетио сам, на несрећу, да ми је чета милија, вернија, топлија кућа од моје. Али шта ћу после?

Његов глас очајног бола цепао ми је срце и озлојеђен на овако свирепу, незаслужену судбину која га гони као дивљу звер, у непријатном положају у коме сам се налазио слушајући га, ја сам га умолио да не нагли и да ствар добро провери.

Сутрадан испратио сам га за Суботицу, одакле ми је, два месеца доцније послао по војнику једно доста опширно писмо, из кога сам сазнао понешто о његовом расположењу које никад не бих могао очекивати.

„Драги мој побратиме — писао ми је између осталога — изгибосмо пијући по овој Бачкој. Пијане земље, ако ко Бога зна! Ти знаш да на фронту никад ништа нисам пио. А сад, да ме видиш, не би ме познао. Облесавио сам од здравица и вина. По Сентомашу (ох, најпијанијем Сентомашу!), по Бечеју и Кањижи погубио сам редом све своје болове прошлости. Како беше оно, чини ми се из Мињона, „не сећам се више својих болова који су прошли“? Па жене, побратиме! И твој глас надалеко стиже. А ја сам се бар нешто држао. Баш пре неки дан рече ми једна: Ништа не би било интересантије него описати све промене које су се у вама извршиле од доласка овамо. Да је какав писац био поред вас да посматра: како се камен повраћао у душу, нем како сте проговорили, мртав како сте оживели. Гнушај ме се, ако ти је мило, побратиме. Али не буди сувише строг и сети се како смо се патили, годинама живи сахрањени.“ Тако ми је писао. Али то је било и прошло. Нисмо ни ми могли бити свеци. Или, брате, доста смо и то били на фронту. А сад кад стигнем, знам шта ће ми рећи; рећи ће ми од речи до речи: — „Јеси видео, побратиме? Све прогурасмо па опет добро, хвала Богу. Нема ништа јаче од човека, тврд је као камен: и ране и тифус, један па други, и сто несрећа и опет се не дам, стојим, живим, ево ме.“ Напићемо се, богами. Она ствар мора да је изравната. Шта ће човек, мора да заборави и на мртве и на ране и на срамоте, јер човек је челик, још тврђи. Напићемо се, видим. И жељан сам, части ми; па још у кући и опет да нас она служи.

— Господине, сад, ваљда, Вујановац? — обратих се некоме што је гледао кроз прозор у ходнику.

— Једна постаја, али брзи не стаје, па Вујановац.

— Хвала.

Прикупих ствари па изађох, а мало после воз заиста прође постају не заустављајући се. Могло је бити десет сати. Месечина. Поред пруге у честим барама иза кише огледају се звезде а поцепани облици чине се огромне црне авети. Па и кад прођемо: као да је земља ишчезла и да јуримо над безданом. Чести гвоздени мостови над дубоким безводним пролокама. Воћњаци, усред којих се беласају кућице ретко осветљене. „Побратим ће бити на станици.“ Нагињем се кроз отворен прозор и бијен оштрим ветрићем, гледам унапред. Ближимо се станици која се распознаје по разбацаним црвеним и жутим светиљкама. „Још неколико секунда па ћу га загрлити.“ Враћам се и узимам ствари са узбуђењем које обузима човека кад је уверен да га на станици чекају. Мале кућице чувара пруге пролећу и најзад, не успоравајући нарочито, воз стаде.

На перону јадно осветљене станице тискале се отрцане прилике неколицине носача и деце и дрско се грабиле око ствари путника. Ја се обазрех свуд унаоколо, жељно тражих да видим Николу, али узалуд: њега није било на станици. Поред мене промаче крезуби студент па се изгуби у гомили. Ја стајах још мало и лака језа разочарења проструја кроз мене, али се брзо подсетих неуредности поштанског саобраћаја и то ме умири. Онда позвах једног носача који прихвати моје ствари, па се кренусмо у варош.

— Вама треба стан, господине?

— Не, идем право код Николе Глишића, шефа... Ти знаш где станује? А мислим знам и ја.

Он застаде па спусти ствари на земљу.

— Код господина Николе Глишића? А шта сте ви њему?

— Рођак.

— Господина Николу — рече носач подижући ствари и сумњиво вртећи главом — мучно да ћемо наћи код куће. Нећемо га тамо наћи.

— Како? зашто?

— Не иде он тако рано кући, господине. Његова кућа је „Лаф“.

— Шта кажеш?

— Много се пропио — одговори носач — много.

— Шта булазниш, човече?

И ја му наредих да не дроби, већ да ме води куд сам му рекао. Али кад смо наилазили поред „Лафа“ он спусти ствари, утрча у кафану, без питања, па кад отуд изађе:

— Ту је, ту, знао сам ја.

Ја мало размислих шта да чиним, она језа разочарења проструја сад кроз мене много јаче, па се најзад реших да уђем у кафану. Тамо ми показаше једно засебно одељење, одакле је допирала паклена свађа. Ја застадох да ослушнем, оклевах опет неко време држећи кваку ла се нагло одлучих да отворим. Десетак прилика, с Циганима који су поднимљени на виолине пажљиво пратили праву циганску препирку, распознавало се у диму од дувана. А кад ме приметише људи се згледаше и свађа се осетно утиша. Ја пустих руку на раме Николино, јер он не беше спазио кад сам ушао.

Он се окрете, погледа ме мутним, изнуреним очима, познаде ме, па устаде и загрли ме, али је био изненађен.

— Господо, — представи ме он расејано, после поздрава — ово је мој побратим, ово је човек, сила, ђи... ђида.

А мени показујући своје друштво: — Ово су моји пријатељи. Кажу тако, а ја мислим да међу њима има и ниткова, клеветника, хуља. А сад, господо, тачка! Има дана за мегдана. Овај човек овде странац је и не тичу га се наше ствари. Дакле, тачка!

Ја седох поред њега и сам врло збуњен мучним призором.

Али један стари господин, сув, сед, са шиљастом брадицом, одговори врло брзо док му је брада подрхтавала: — Како, брате, молим те, како тачка? Нема овде командовања. Шта сам рекао, господо? Решење је незаконито и квит. Ето, господо, шта сам рекао. А... а шта чаршија говори то ја не знам, нити ме се тиче. То се тебе тиче и ти расправљај како знаш, брани се. Пронађи клеветника: па, или нека докаже да си поткупљен, и онда није клеветник, или — у апс. Како доста, брате, молим те? Казао си ти, па да кажем ја. Увредио си, враћам увреду. Како, брате, молим те, овде нема командовања.

Па гледајући у мене:

— Господину част и поштовање. Чичица је говорио јетко, ватрено и оно дрхтање видљиво се преносило са браде на главу, па на руке и цело тело. Он је још нешто хтео да каже кад Никола дрекну:

— Тачка, клеветниче!

Цигани устукнуше престрављени, полупијани људи погледаше у Николу, а чичица је нервозно мрвио хлеб и дрхтао.

— Још само ово — рече он после мале почивке и поред свега што је изгледало да ће га Никола смрвити ако отвори уста — још само ово: Правник си, правник сам. Господа су ту. Расправићемо ово познатим путем.

Сав узрујан Никола заусти да нешто каже, али у том тренутку на врата ступи крезуби студент са својим стварима и својим подсмевачким изразом. Он нас обухвати брзим, оштрим погледом који мало више задржа на мени, свакако изненађен што ме ту види, па се обрати чичици коме је још само брада дрхтала:

— Драги ујаче, — рече он — Ти си благовремено извештен о доласку високог госта (и ту се убоде палцем у груди) па си ипак кућу закључао. Дубоко увређен пошао сам да те тражим, али... али како то да тумачим?

Очевидно обрадовани појавом студента присутни навалише на њега да остави ствари и да седне, а кад га позва и чичица он послуша.

За то време Никола ми је пружио чашу с вином:

Добро дош'о, побратиме! Испиј, молим те, све испиј! Нисмо сваки дан!

Ја га послушах.

— Па кад стиже? Зашто ми не јави? А јест, сад сам добио, малочас. Хтео сам овог момента...

— Не чини ништа — рекох. — Како су ти код куће?

Он ми опет пружи чашу:

— Деде, нисмо сваки дан.

— Драги побратиме, баш зато што нисмо сваки дан...

— Е код нас је тако. Паланка као паланка... То ти је гроб свих снова, мој побратиме. Нема, да кажем, старог живота, нема пријатељства, нема ничега. Лажемо се, сплеткаримо, свађамо се и пијемо. То ти је све.

Па попи наискап.

— За кума знаш? — упитах.

Он ме не чу.

— Чуо си за кума?

— А, јест, знам. Умро је у ропству. Ћораво, налетело, па заробљено.

— А поп Мијаило?

— Он ти је црк'о од грипа, после рата. Оста млада попадија.

Па се зацерека и цмокну у прсте.

— Шта ти је побратиме? — шапнух згранут овим одговорима. — Ја те, Бога ми, не познајем.

— Побратиме — одговори ми он примичући столицу и гледајући ме грозничаво ужагреним очима — не познајеш ме? А откуд би ме и могао познати? Па и ја више себе не познајем. Знам, видим и сам: ниско сам пао; стидим се од тебе; звао сам те па заборавио. Знам: то хоћеш да ми пребациш.

— Не, нисам... — промуцах.

Али ми он не дозволи да довршим него продужи:

— Имаш право, побратиме. Можеш ме мрзити и гадити се, али ти бар знаш ко сам био. Ни на кога се нисам бацао, нисам био рђав, пакостан, ником зла ни сам желио. Никад. А ето до чега сам доспео. Сад је свака рђа боља од мене.

Па погледа у чичицу и настави сасвим гласно: — Сви су данас бољи од мене, поштенији од мене; сви патриоти, а ја неваљалац, пропалица. А кад је требало извлачити, онда, ти знаш како сам извлачио. Ја сам извлачио, а они су се извлачили, и синове извлачили и слуге извлачили; и сад сви бољи од мене, поштенији од мене, паметнији од мене.

Али одмах затим намршти се, погледа ме потајнички и по трећи пут пружи ми чашу.

— Испиј, бре.

Ја се устезах.

Он дрекну:

— Лочи! Увек си био изрод. И тебе ја познајем. Уображен. Понижење му да пије.

Па се окрете Циганима:

— Свирај!

Цигани нешто закрешташе.

— Чекај! Стани! Ти, Микобере, декламацију једну, али громку.

Један тип предратног практиканта, мршав као чибук, истегнута лица, у црном излизаном капуту са кратким рукавима, са густим црним маљама по рукама, превртао је очима и кревељио се. Ваљда, да би ме повратио из запрепашћености један господин у остацима официрске униформе примаче ми се:

— То је Микобер, — рече он — наш Микобер, наша симпатија. Сам се крстио. Враг би га знао откуд му то име. Кажу из неког енглеског романа.

Никола се сад окрете мени али ме није гледао у очи:

— Е мој побратиме — говорио је климајући главом и држећи чашу у руци која је дрхтала. — Сећаш ли се онога из Светога писма: добар рат ратовах, трку сврших, вјеру одржах... Јест, ваљао је некад овај ђида, одужио се, али га задеси једна само несрећа: не умре на време.

Па се онда наже и шапуташе ми промуклим гласом на уво: Само пази ово што ћу ти рећи: Кад једног лепог дана чујеш да је нестало твога побратима Николе Глишића, немој се чудити.

И подижући руку више главе напосле до гуше:

— Јер, ево довде је дошло, не довде. Нешто се у мени сломило... Али говорићемо сутра... А то што ти рекох, побратиме, чућеш. Има само двоје: не живети или побећи у свет. А ја још имам снаге. И десет ноката биће ми доста да зарадим мир кога немам и кога овде никад нећу имати.

Утом мршавко устаде и подиже чашу:

— Meѕѕіeurѕ, mangons et buvonѕ, car demain nouѕ mourrons! Заиста вам кажем: Не свађајте се, праштајте један другом. Pardonnez, оп vouѕ pardonnera!

Па, савршено тачно подражавајући Николу, дрекну:

— Тачка!

Један дебељко искривљеног врата наваљивао је доброћудно.

— Једну од Војислава Млађег, Микобере, молим те.

— То не допуштам — продера се Никола. Сит сам га. Ни већег забушанта, ни досаднијег патриоте. Са енергијом што је скупљао за време рата, гађа сад тешким калибрима. Другу, синко, бољу, поштенију.

Тада се крезуби студент подиже упола, нагну према Николи и погледа га дрско у очи:

— Ја знам најбољу — рече он — Човек пева после Рата.

— Чујмо га — заграјаше пијанице те се све утиша.

Студент седе и поднимивши се танким и дугачким рукама, не скидајући погледа с Николе, рецитовао је:

Ја сам газио у крви до колена

и немам више снова.

Сестра ми се продала,

а мајци су ми посекли седе косе.

И ја у овом мутном мору блуда и кала,

не тражим плена.

Ох, ја сам жељан зрака! И млека!

И беле јутарње росе!

Ја сам се смејао у крви до колена

и нисам питао зашто?

Брата сам звао душманом клетим,

и кликтао сам кад се у мраку напред хрли,

и онда лети к врагу и Бог и човек и ров!...

И данас мирно гледам како ми жељену жену

губави бакалин грли...

И немам воље — ил' немам снаге да му се

светим...

— Стој! — грмну Никола са изразом дивље јарости и устајући. — Ти си то спевао, скоте!

Крезуби студент прекиде, насмеши се демонски и одговори сасвим мирно:

— Пардон! Ја не певам. То је спевао други, а мени се допало.

— Ко?

— Душан Васиљев.

— Настави, настави!

— Не — рече хладно студент, чије ме смело држане задиви. — Ником не допуштам да ме прекида.

Тада мршави практикант поскочи са свога места, потражи оловку и бележник и седе до студента:

— Monѕіeur, cher monѕіeur, — рече афектирајући — permettez! Допустите ми да препишем ову јединствену песму и дајте ми вашу тврду реч: да ћете ме првом приликом у Београду представити песнику Васиљеву. Он, без сумње, ординира код „Три шешира“?

Никола је изгледао страшан.

— На колена! — грмео је он млатарајући се — нек ог-луви и чо-век и Бог!

Мршавко подиже главу и свечано испружајући кажипрст у таван, упаде:

— И Југославија... Du reѕte, je m' en fouѕ!

А Никола се заблену у њега и као под сугестијом отеже:

— И Југошлавија, да кажем.

Па се грозно искрљешти на мене.

— Лочи! — и опсова ми матер.

У узбудљивом ћутању које настаде после овога, чуло се само шкргутање његових зуба, које не знам како није поломио, ваљда савлађујући се да не удари мене или кога другог, док се ја одлучно не подигох тврдо решен да напустим друштво.

Али ме он зграби:

— Седи... марш... седи! Дошао си код побратима; какав ти је, такав ти је! А после ћемо, је л' те господо, да му покажемо знаменитости? Нећемо се постидети, побратиме. И овде нешто има од цивилизације. А кад видиш Словенкињу?

Па се одвратно насмеја. — Да му уступим Словенкињу?

— Господо — рекох устајући — извините ме. Уморан сам... морам ићи.

— А, не може. Нећеш. Пиј! — дерао се Никола.

— Leѕ premіereѕ ѕeront les derniereѕ et les dernіereѕ ѕeront leѕ premieres — бунцао је и млатарао се мршавко.

— Нећете, нећете — потпомагали су га и остали и Цигани ме заглушише крештањем...

А дувански дим бивао је све гушћи док сам ја празнио чашу за чашом. Нисам, напослетку, хтео да се замерам и да будем изрод. Оно што је најодвратније у једном веселом друштву то је: кад се неко прави мудар па се издвоји и не иде укорак са општим расположењем. Грцао сам, пио сам на силу, али сам пио. И осетио сам да је расположење постајало све живље и лепше док се није претворило у право одушевљење. Само је сад Никола ћутао, али и пио јуначки. Чудио сам се како су ми малочас ова иста лица могла бити одвратна. Напротив, она су била врло симпатична. И Николу сам сад гледао другим очима. Приметио сам како ме Цигани посматрају, и њихове беле, велике као јаје, беоњаче скакале су по црном лицу, час по бради, час по образима, час по челу. Вероватно, опомињали су ме да их не заборавим. Чудим се, части ми, како сам могао бити тако непажљив. Али пошто сам залепио банкноту на чело једноме што су му се највише очи колутале, они ме оставише на миру. После је до мене сео један љубазни господин потпуно ћелаве главе и подбулих капака. Седео је врло круто и изгледао велики кицош. Чинио ми се, истина, много старији него што ми је рекао да има година. А бркови су му били масни, умазани и ушиљени као иглице. Почешће нагињао је своју ћелаву главу и масне бркове па ми се жалио како је костобољан, нудио ми да једем „пробајте само фино прасенце“ и нешто ми поверљиво објашњавао. А ја сам га сваки час питао: „Је л' те молим вас, може ли се иначе?“ Па се све почело таласати око мене као некад у кабини „Вердона“ кад сам болестан путовао у Бизерту. Све сам стрепио да не падне лампа што је висила над нашим главама и мора бити да сам имао упрепашћен изглед као жена оног ратног богаташа у возу. Само што је она увек гледала доле у амбис, а ја сам гледао горе, као да ће се небески свод сручити на мене. Господин са масним брковима, и са навиком да нервозно подиже десно раме, молио ме је стално да опоменем Николу те да идемо тамо где је малочас предложио. „Није далеко, ту на крају вароши, знате. А време је и вреди отићи, нема говора, јер је модерно уређена ствар и нема бојазни, што се тиче... онога. Мене, знате, мрзи и нерадо идем тамо, жењен сам човек, природно, али ради друштва. Има финих комада, нема говора, има и нових. Код вас, нема говора, има и бољих ствари, али за овде је добро, средње, на пример.“ И чудио се да нисам знао како је онај господин, у остацима официрске униформе, поп. „Кад је дошао из рата затекао копиле па га сад чува и воле као своје рођено. Само не станује заједно, на пример, с попадијом, и то, рецимо, формално, а иде ноћу тамо и цепа јој дрва; дању води дете за руку, и... све као иначе. Сад није као пре рата, нема говора, сад све пролази, не? Други је, рецимо, морал. Па лепо, сами кажите: ко је сигуран у жену за време окупације? Ајд' реците сами. У свакој кући официр, је л' те? Једна кућа, брате. Стâри поспе, деца поспе, а негде је и без деце, нема говора. Ту ти је једини Господ Бог сведок. А кад си се вратио она не може да ти се наприча о поштењу. И све друге не ваљају само она поштена. Она ни за једну није, вели, сигурна. А ти је гледаш, обрћеш, мериш, мислиш: деца, брука, развод кошта, да се жениш понова не иде, нема говора — и онда слегнеш раменима, зажмуриш, помислиш што је ко добио нека носи и идеш сваки дан на ракију, само идућег дана пијеш по једну чашицу више. А овде је добра ракија, нема говора. Па, богами. Погледаш у првог комшију, он болује од исте муке. Ако није жена, а оно је ћерка. Ето мала Лела што станује до цркве, девојчица, вели видећу је сутра на прозору, окопилила се и цео свет зна да је апотекарово; и он се сад жени другом; а кад је полиција дошла да тражи дете што је негде бачено она лично служи полицију кафом, смеје се и занима с полицијом. Па и власти нису као некад, нема говора“... и тако нешто отприлике. „Ћерку бившег председника општине сликале Швабе голу, као од мајке рођену, а сад се верила. Кршна девојка, нема говора, бубац, свако вече на корзу. Лично сам видео голу фотографију; дивна је, свеца му, нема говора.“

Па ми дуну сав пухор са цигарете у очи.

Ја трљам очи и погледам у лампу: љуља се. И под и дуварови и таван све се таласа, а ја га сваки час питам: „Је л' те, молим вас, може ли се иначе? Је л' предратна костобоља?“ А он ме вуче за капут, показује главом на Николу који је задремао и вели: „Ви знате муж последњи види. Ето и он. То је судбина сваког мужа.“ После ми је показао једнога господина врло услужног и досадног. „За време окупације био овде председник општине и није било већег злотвора од њега: интернирао, батинао, жарио и палио и обогатио се, па сад као да ништа није ни било, опет први. Свима нам, истина, чини, све нас помаже, има јаких пријатеља горе. Једнога дана за време окупације, ађутант Крајс-команде послао војника код шнајдера Андрејевића да му испегла панталоне. „Носи, вели, код Андрејевића да лично он испегла.“ А војник није разумео, па место код шнајдера Андрејевића, однесе код Андрејевића, председника општине. И он узме пеглу и фино испегла и пошаље ађутанту. Части ми моје. Зна цела варош, и ађутант је причао јавно...“ А ја све одмичем главу да ме не убоде онај брк што је шиљаст као игла. Само студент седи непомично, гледа ме подсмевачки и добацује ми сваки час, климајући обешењачки главом: „Сервус, бато, готов си.“ Крајња неучтивост, јер се нисмо лично упознали. Ја осећам да је глупо што ћутим и да је потребно колико-толико да подигнем свој углед, па устајем да одржим здравицу. И устајући погледам у огледало. Тамо, у том огледалу, испрсканом милионима ситних црних пега клатило се нешто у магли, зацрвенело, тршаво, тупо. Загледам боље и познам своју нову машну на завезивање, искривљену, развезану, пијану. Погледао око себе или у огледало, свеједно: свуд се угибало, таласало, клатило, ковитлало. Као да сам насред океана и да јашим даску. Али по сваку цену требало ми је подићи свој углед и ја отпочех здравицу:

— Господо, срећан сам што се налазим у овако одличном... дакле, друштву. Као што вам је познато ја сам допутовао вечерас, брзим возом...

И охрабрен течношћу почетка наставих ватреније:

— ... Допутовао сам, дакле, брзим возом. Ја увек путујем брзим возом. Јер он, дакле, полази из станице елегантно, клизећи, без оног, дакле, досадног сецања и шкрипања... Доносим важне, повољне новости. Држава се рапидно консолидује. Ја не волим, дакле, да употребљавам стране изразе, али овде их не могу избећи... Цене ће пасти јер чекамо... Америку. Војска дише једним духом и... Марина, исто тако.

— Је л', дакле, на један оџак? — прекиде ме студент.

— Attendez! Continuez ѕeulement, ѕ' il vouѕ plaît! — пиштао је мршавко.

— Не упадајте, чекајте... Нема, дакле упадања? — заграјаше остали. Ја сам се прикупљао и неколико секунада размишљао сам да ли да физички нападнем студента, чији ме свирепи подсмех погледа доводио до беснила. Али се одлучих да то оставим за после и наставих: — Господо, одговараћу доцније на интерпелације, а сад хоћу да кажем: имајте пуно поверења. Ја сам, дакле, на лицу места, ја знам све. Верујте, тамо је као што вам ја кажем. А ви знате, дакле, шта вам ја кажем. И све што вам ја кажем истина је, очију ми. Па разјарено, јер случајно погледах студента:

— ... Нема, дакле, врдања, нема устука. Ми гурамо напред и само напред и опет нап... то јест напред. Само треба, дакле, слоге, треба опште... Живело опште...

— Општеје васкрсеније — убаци опет крезуби студунт са очевидним изразом завидљиве ироније.

— Живело општеје васкрсеније! — захори се са свих страна и Цигани засвираше „туш“.

— ... А сад, господо — заврших ја у паничном страху. — Не дајте, дакле, таван! Придржите лампу! Аман!

— Не дајте таван! Придржите лампу! — викали су сви око мене. Па ја седох у највећем узбуђењу, а сви прилажаху да ми честитају. Али од честитања није ништа могло бити, јер кад сам лупио челом о астал учинило ми се као да цела васиона потону. И нисам га могао подићи поред највећег напрезања. Само сам осећао: као да се купам у нечему што је мирисало на мрве; дуван и чаршав умочен у вино, И чуо како неко каже: „Нека га, док се одмори.“ А кад ми нека течност уђе у рукав неко је опет казао: „Пустите му руку, нек' исцури.“ Уплашио сам се да није крв, јер знам да сам једног тренутка помишљао да убијем студента, па у том страху подигох главу. Онда сви повикаше: „Дајте му коњака да пресече; да пресече, да пресече.“ Ја сам разумео да ће ми пресећи руку, па сећајући се да сам увек био против сваке операције, узвикнух очајно:

— Не пристајем да се сече, разумете ли! Никад!

— Maіѕ il faut couper! Abѕolument! Du reѕte, je m'еn fouѕ!

И тада се опет угледах у огледалу, али тако мртвачки блед, блед као дух, никад нисам био. Међутим било ми је лакше и ја сам молио за тишину да наставим здравицу.

Никола се клатио, бечио и трабуњао:

— Побратиме, бравос;... није вајде, бравос, бравос, брааавос! — Али сви рекоше да Никола који се лудачки кикотао треба да иде кући и да ја морам ићи с њим. Ми смо се неко време опирали, али, напослетку, послушасмо. И кривећи се на климавим ногама понесмо наше капуте, па напустисмо кафану остављајући друштво у најбољем расположењу.

Ја сам, зачудо, напољу сасвим дошао к себи и водио Николу испод руке. (Да сам дошао к себи познао сам по томе, што сам се већ почео стидети.) Била је прошла поноћ и јасна месечина обасјавала је паланку, нему као сеоско гробље. Он је вукао ноге и сваки час спотицао се о шиљато камење калдрме.

— У ногу, друже, у ногу, еј, море, у ногу!

Стезао сам нос да не прснем у смеј. Тако ми је нешто смешно било.

Он се тетурао, наваљивао на мене свом тежином, ишао час брже час лакше.

— Држи темпо, друже, темпо! — опомињао сам га.

— Е, мој побратиме, ето докле сам дотерао. Кад пролажасмо преко пијаце сетих се његовог оца.

— Слушај — рече он заплићући језиком — видео сам пропалица, али као што смо нас двојица — нигде нема.

Па се лудачки смејао као да јеца. А тај смех, ох благи Боже, необично ме подсети на онај његов плач у земуници на фронту.

— Али запамти — продужи он — ако једног дана чујеш да је нестало Николе Глишића...

— Ама где ћеш, несрећниче?

— Где? То не знам. Али одох, знај од-ох...

Прођосмо цркву и скретосмо у његову улицу коју сам познавао. Велике, црне сенке липа покретале се на земљи потајно као утваре. На улици пред бербер ницом кашљао је и гласно зевао ноћни стражар. Испружен полеђушке он је гледао у Месец, Док су се плехани тасови покретани лаким ветром, тајанствено брујећи, лелујали.

Кад стигосмо пред кућу он истрже своју руку:

— Причекај, побратиме.

Ја застадох, а он продужи клатећи се, пипајући и држећи се зида без чије би се помоћи срушио.

Затим уђе на капију па се мало после зачу његов промукли и пијани глас и испрекидани, престрављени шапат жене. А одмах затим као нека борба, очајно задржавање као рвање неко и нешто се сурва и откотрља низ високе дрвене степенице.

Ја журно ступих унутра и угледах црну прилику Николину згрчену у грозну гужву на дну степеница. У истом тренутку, према светлости из предсобља, спазих и жену где дрхће на врху степеница.

Кад казах ко сам и да се не плаши ње нестаде да се мало после понова појави, усплахирена, са свећом у руци:

— Ах, свемогући Боже, ви сте?!

С крајњим напрезањем подизао сам Николу, отомбољеног, млитавог, опуштеног и тек после неописаних мука успео сам да га положим на постељу у истој оној соби у којој смо разговарали оне вечери, на два дана пред његово венчање. Није се мицао.

Заиста много муке беше ме стало док сам га изнео и положио у постељу његове спаваће собе. Али у том напрезању које ми је снајка олакшавала придржавајући га, она и ја додирнусмо се неколико пута н увек се чудно погледасмо. Нешто пријатно до манитог заноса, неко слатко узбуђење које ми је уливало нове снаге, прострујало би кроз мене и заголицало би ме при сваком од тих случајних додира. А кад бих ја заустио да се извиним она би ме, преко јадног, разбарушеног Николе, пресекла неким пожудним, страсним погледом до лудила.

У салону, где смо прешли, потом, она ме је молила за опроштај њихове неизгладиве срамоте преда мном. Рекла ми је: да се стиди од мене, да ништа сигурно није знала о мом доласку, да је њен живот чемеран. Захваљивала ми што сам дошао, а он ме је позвао само на њено наваљивање, те да се заједнички посаветујемо: може ли штогод бити од њиховог живота и од Николе, који се од доласка из војске, а нарочито од скорашње смрти своје мајке, сасвим изменио, изгубио, пропио, искварио у служби. То је последње средство и она више неће да буде луда. Па страстан плач и одмах затим осмех какав никада нисам видео на неном смерном лицу, нешто чудно нестално, извештачено, циничко, чулно, нешто дражесно и нечедно, у исто време.

Покушавао сам, колико сам могао, да објасним, да умирим, да изразим веру: да ће се све изгладити с обзиром на њихову племениту, херојску љубав која их је сједница, на децу која их понова чврсто и нераздвојно морају везати; и обећавајући да ћемо, сутрадан, кад будем дошао, о свему хладно и паметно размислити, наумих да изађем.

Али се она енергично успротиви:

— Не, нећете ићи — рече она хватајући ме за руку која од тога додира задрхта. — Има места овде. Сутра већ нећете га познати. Стидиће се и покајнички молити за опроштај.

Неодлучан посматрао сам је муцајући нешто и падајући у све већу забуну. Витка, али бујних форми, са великим грудима које су се уздизале, зажарена, уплакана, била је дражесна у својој лакој хаљини сасвим припијеној уз дрхтаво тело.

Понова сам узео капут да идем, да је не гледам, кад, изненада, облачећи га, оборих нешто што се откотрља под астал. Ја се сагох да оно дохватим и како се, мачијом хитрином, она пожури да то учини пре мене, ја поклецнух и падох обгрливши је.

У слаткој напрегнутости, узрујан алкохолом, морао сам је чудно погледати устајући. Ох, оне исте жарке очи засењене дугим трепавицама!

— Остаћете... морате, свакако морате остати.

— О, хвала... молим... кад кажете.

Из дечије собе зачу се испрекидан, гласан уздах у сну. А из црног оквира на зиду посматрао ме строги израз очију старога оца тако одлучно опомињући да се скамених.

Али блудна пара слатке пожуде избијала је помамно из жене, она опој се распростирала око ње и била јача од свега. Све се око мене окретало. И не знајући више шта чиним ја страсно прошаптах.

— Снајкице!... Ох, снајкице!

Па је бесно зграбих око паса. И док се она сва упијала у мене, ја сам је гризао у оној безумној грозници страсти која ......................

5

Сјајно сам се провео у гостима, моје ми части. Прошло је од тада неколико дугих месеца, а ја ни о чему другом и не мислим. Све што ме тиштало то је: да пронађем какав било посао или измислим какав му драго разлог па да понова одем у Вујановац. А кад ономад прочитах у неким новинама да је Николе Глишића, тамошњег шефа благајничког одељења, мога побратима, заиста нестало, нимало се нисам зачудио. Јер по знацима моралне пометености које сам на њему приметио, приликом прошлог виђења, ништа друго и боље није се од њега могло ни очекивати. У новинама стоји: да се још не зна је ли и шта проневерио и да никакво писмо, при одласку, није за собом оставио; као и да је инспектор Министарства отпутовао да утврди стање касе и остало. Међутим стигло ми је и опширно писмо од снајке. Пише ми: да је Николе нестало сутрадан пошто су издали седмицу Боби која је, у овој последњој великој епидемији грипа, настрадала. Како изгледа, за оно друго двоје деце није много Ни марио. Имање је остало прилично. Чим сам прочитао писмо појурио сам у другу собу и рекао девојци:

— Ах, Марија, спремите ме за тужно путовање вечерас брзим возом. И не заборавите кутију са жутим ималином као прошли пут, тако вам Бога!

Али кад је све било спремно одустао сам, мада никаква посла нисам имао. Међутим доцније свратићу, о разуме се. Морам, живота ми, видети како стоји дубока црнина мојој двоструко ожалошћеној снајки. Чак се носим мишљу да је сасвим преселим у Београд, јер, ако ћемо право, оно сунце и није за паланку. Само чекам да се она мало смири... А чим одем потражићу исто оно друштво да још једанпут онако славно испијемо за душу мога „покојног“ побратима. Шта, врага? Ако не буде црк'о, као што он говораше за свога кума и њему неће бити рђаво. Јер забадава се није говорило: како је на фронту имао везе са неком Енглескињом која га је, док је лежао пегави тифус, веома нежно неговала. Можда ће на њеним равним грудима наћи онај мир што га је, овде, на облим, узалуд тражио. Уосталом, како му да Бог. Има једна ствар само: њему овамо више места нема, он овамо више нема шта да тражи. И само зато јавно ово причам, што знам да међу вама има лапарала, а кугла Земљина није више оно што је била, пространа и непроходна, те да бар од вас, кад вас нека комисија случајно нанесе тамо где је он, сазна права наша осећања и да овамо не долази јер нема где. Може по целом свету тражити своју срећу, ја сам своју нашао. А То ћу рећи оном истом поштованом друштву кад се понова будемо искупили кот „Лафа“, и То у виду једне дубоке и духовите, дакле, здравице, коју сам већ, углавном, сачинио. И Микобер нам мора декламовати једну громку. А том приликом, ево моје речи, истући ћу на мртво име крезубог студента, само ако се буде тамо затекао; тога подсмевала према коме од оног вечера осећам несавладљиву одвратност. Биће русваја. Јест, једино чекам да се снајка мало смири. Јер не би било лепо, части ми. И жалост има своје време. И цело моје морално биће побунило би се... Зато нека прође што треба да прође... Части ми, не би било ни најмање лепо... Шта ми ви на то кажете? Рад сам да чујем ваше веома цењено мишљење и... и да вас умолим за једну цигарету. Збиља, невероватно, попуших вам све цигарете, господо!