Учитељ
| Учитељ Писац: Милован Глишић |
Казначеји, рачуновођи, рачунополагачи и сви што год рукују каквом касом стрепе од месеца новембра, болешљиви и кашљуцави људи - од марта, а учитељи - од јуна. А како и да не стрепе кад баш тада изасланици обилазе школе?
Ретко има учитеља а да га не прође нека језа кад само помисли - јун је већ на прагу!
Еле, некако о Ивању дне, баш у том прилично страшном месецу, састаше се случајно три учитеља у Сопоту код среске куће. Учитељ Милан из Рогаче, учитељ Влајко из Стојника и учитељ Негован из Неменикућа. Дошли да приме оно мало платиће и да узгред упитају капетана хоће ли скоро ревизор.
Капетан им рече да ће кроз који дан бити ту.
Они се, боме, мало замислише. Изиђоше из канцеларије капетанове, па полако и ћутећи одоше пред механу. Ту се око једног стола шћућурише, као оно кад људи хоће да говоре што врло важно и тајно.
- Ама да ми је знати на чију ли ће прво школу? - поче Влајко, плашљиво и шарајући очима.
- Јамачно ће на Негованову - дочека Милан прилично немарно и куражно.
- Не верујем, - одговори Негован замишљено; - прече ће му бити на твоју, Милане.
- Аја! не може никако бити - рече Милан. - Пре ће овуда друмом, на Неменикуце, па онда мојој сколи.
- О, брате, - поче Влајко забринуто, - да ми је само претурити ту бригу преко главе, баш као да бих се родио!
- Оно знаш, Влајко, - прихвати Негован, - није ни мени ласно. Деца су, брате, па мука ти је то!
- А што се опет толико бојите! - рече Милан куражно. - Па нека дође! Свега бриге по сахата. Како-тако проћи ће се! Та није ваљда ни он баук!
- Е, али знаш ти каква су питања? - прихвати Влајко. - Кашто се и зрео човек мора збунити, а камоли дете.
- Па и опет неће питати богзна шта, него што мало за децу.
- Неће ја! Тако сам и ја мислио: неће, неће. Кад лане дође ти онај, ви га већ знате, па чим у школу запита прво дете: "Кажи ми, мали, зашто бог није дао човеку рогове?" Дете туц-муц, погледај на ме да га подсетим. Откуд ћу га подсетити? Нисам ни ја ђаво да све знам!... "Зато што човек није во!" каза му он, па онда мени: "Учитељу, нисам задовољан!" Ја у земљу да пропаднем! Он се онда окрете једном ђачићу из трећег разреда: "Кажи ми, мали, је ли кнез Лазар јео кромпира?" Ето ти сад! Дете опет туц-муц, а мени се само окреће она школа. "Нисам задовољан, учитељу!" опет примедба. Већ сам видео своје добро јутро. Питао је јос њих двоје-троје - све тако нека необична питања, па онда мени кврц у протокол: "Слаб успех!" Ето ти, брате, како пита!
- Море, то је ништа, - прихвати Негован; - али да знате шта сам ја једне године налепио! Мучио сам се и петљао с децом, мишљах ићи ће све дивота. Једва сам чекао кад ће изасланик. Док ето ти га! Читаше му деца мало, завири у прописе, па тек упита једно: "Колико је, дете, три пут седам двадесет и један?" Деца су ми знала особито таблице, али ко је видео да се тако пита! Дете се збуни, ја слегох раменима. Он се онда окрете другоме: "На једном дрвету петнаест чворака, твој отац узме пушку и убије седам, колико је остало?" Дете одговори "осам". Он маше главом - "Није!" И ја шанух "осам", а он се окрете: "није, вели, него седам; осам је одлетело". Ко би се ђавола сетио да то хоће! Онда узе свештену историју. "Кажи ми ти", запита једног из другог разреда, "ко је био отац Нојевим синовима Симу, Хаму и Јафету?" Дете ама ни да запне. Он се онда окрене једном трећаку: "Кажи ми ти, мали, живи ли човек за то да једе или једе да живи?" Дете ни бекнути! Несрећа, просто несрећа, а мени "рђав" у протокол... Еле, видиш, мој брајко, сви питају некако чудновато!
- Па нека питају, чуда боже! - рече Милан већ готово и немарно. - Ако деца знаду, добро; ако не - толико и чини. Спремао сам их; мирна ми је савест.
- Та и ја сам их спремио, - рече Влајко; - али опет зебем.
- Не могу се нија на моје ђаке потужити - прихвати Негован. - Ја сам још од Тројица почео с њима све така питања. Ако само успита, свако ће му одговорити као вода! Тек опет, опет...
И још ту продиванише мало о испитима, о школама, о учитељима и изасланицима, па се разиђоше свак на своју страну.
Сутрадан порани рано учитељ Милан, уми се и обуче брже него обично. Призва једног ђачића и рече му да спреми чутуру ракије, сира, хлеба и лука па да изнеше, док се мало одјутри, горе у Тресије. Фамулусу рече да распусти ђаке за данас кући, а сутра зором да сви дођу; каза му још и то да ће пред подне бити у Тресијама с попом. Ако буде каква важна посла, нека га одмах тамо потражи.
Еле, све лепо нареди, узе пушку и упути се право поповој кући.
Поп већ чека спреман.
- А што, попо, ниси навукао чакшире? Сметаће ти мантија кроз шевар - рече Милан кад виде попа где га чека с пушком пред кућом.
- Неће ваљда - одговори поп. - Баш ме мрзело ваздан утезати се и петљати. Могу и овако.
- Е како ти драго! Хајдемо док је раније!
- Збиља, учо, да ја не заборавих синоћ епитрахиљ и требник код тебе?
- Јест, попо; ено у соби на полици. Ја се јутрос зачцудих како то да заборавиш.
- Ех, ех, добро те је тамо! А заборавих, ја, ја! Заговорисмо се, па ни до сто ума!
- Хајде, море, попо, одоцнићемо! - жури га Милан.
- Наредио сам ја већ! Мало ракијице, сира, хлеба и лука. Таман кад се спустимо у Тресије, дете ће нас чекати.
- Ех, ех, лепо, лепо! Хајдемо!
И обојица се упутише преко потеса горе у Велики Космај. Они ће, као што видите, да лове. Нека их, да им не сметамо! Док проврљају мало по планини, да вам дотле прикажем учитеља Милана.
Већ сте видели отприлике да је Милан један од оних ретких учитеља што не презају толико кад чују: "Ето изасланика!" А што и да преза, кад он у својој школи има тако добре ђаке да се уче сами - без њега: старији преслишавају млађе, показују им што треба, одржавају ред у школи итд.
Међутим учитељ се стара да и општина види вајду од њега. У том старању примио се да буде и писар општински, али не за љубав оних сто талира, него чисто за љубав општини - да јој буде у свако доба на руци својом памећу и науком. А како је већ поуздан у своје ђаке и зна да су кадри учити се и без њега, - он ти је непрестано у општини или код механе, где се састају кметови и одборници и где се обично расправљају спорови сеоски. Он тамо пише сељацима: уверења, тапије, облигације, процене, и све што год коме затреба. Сељани му се чуде како је писмен; кметови и одборници хвале се њиме; а већ срески начелник, господин Станко, кује га у звезде и много жали што је учитељ а није срески ћата - јер му ниједан ћата није раван на перу!
Осим општинске плате, Милан је добијао и онако понешто за труд; било у новцу, или у смоку, или ма у чему. Истина, он то није ни од кога тражио, али кмет је обично опомињао свакога да ваља што дати ћати-учитељу за труд.
Учитељ Милан пазио се добро и с попом Марком. Није дана било а да се не састану и не обиђу један другога. Често је говорио да таког попа у далеку нема, да му је најбољи пријатељ и да само њему сме казати и највеће тајне своје.
Еле, једном речи, Милан је био веома уважен у свом селу.
Што се тиче његовог приватног, домаћег живота, и у том је био на длаку у свачем уредан, и пазио је, што кажу, на себе. Ради примера доста је да вам само кажем како се он обично умива.
То ради овако: чим устане, протрља очи, зевне и протегли се, па викне: "Децо!" Одмах утрчи у собу четворо деце и разреде се овако - једно држи сапун, друго сунђер, треће воду, а четврто држи пешкир и велики чаршав. Почне се умивати; сапуни се, трља прси, руке, врат и леђа сунђером; по читав сахат прође док буде готов. Чим рекне: "Доста!" одмах оно дете, што је држало сапун, докопа једно мање огледало и стане преда њ; оно друго, што је дрзало сунђер, докопа друго, двапут веће огледало и стане му иза леђа мало подаље; оно треће, што је поливало, дода му помаду и некако стакоце с миришљавим зејтином; оно четврто дода му пешкир и чаршав да се избрише, а одмах му принесе чешљеве и четку. Тад се Милан између два огледала брише, маже, чешља, догони бркове. И то траје читаво по сахата и више. Кад се већ очешља и углади, онда му деца приносе - кошуљу, хаљине, појас, ципеле, капу, те се облачи. Кад и то буде готово, онда се помоли на врата пето дете и унесе на чистом послужавнику: слатко, чашицу ракије и воду. Он, онако с ногу, узме слатко и воду; мало прохода, па узме и чашицу ракије, те само допола сркне. Затим уђе шесто дете и донесе на шареном послужавнику велику шољу кафе; а једно од оних четворо дода му дуван. Он начини цигару, запали, сркне једном кафе, па онда командује деци (или како их је он назвао - "служацима"): "На своја места!"
Деца се по војнички окрену и измарширају из собе. Тако је бивало свако јутро, осим кад раније устане и пође у лов.
- А поп Марко, Е, што се попа тиче, он је, као што већ рекох, први пријатељ учитељев; чак је ето отишао и у лов с њим.
Тресије су под Великим Космајем. Леп пропланак, с обе стране жуборе поточићи - један баш близу, а други мало даље. Одмах до једног потока развалине су неког старог манастира, што се звао Тресије. Још стоје опали зидови и мало свода. Види се да је био мали манастир. Наоколо се познају још зидине уравњене већ са земљом. Кажу да су то биле ћелије. Мало више познаје се, колик добро гувно, где је био ваљда рибњак - шта ли. И сад је ту блато и вода. Има и један пањ огорео крај зидина. Ту су, веле, закопана манастирска звона, још онда кад је настао турски зулум. Испод једне букве близу извире изворац, бистар као суза, најхладнија и најлепша вода у Космају. Одатле се види напремасе: Сибница, Ропочево, нешто Рогаче, неменикућанске њиве и тресијска механа за добар пушкомет крај пута рогачког... Ко год дође под Космај, ретко те неће изићи и до Тресија.
Беше већ прилично дан оскочио. Да је ма на којој букви био обешен ма какав сахат - макар и онај оздо из механе тресијске, што му се бројеви већ не виде колико је почадио, и колико су га муве испрљале и што му, место ђулади, висе о ланцу коњске плоче и некакви мертеци - би јамачно показивао већ "десет пре подне".
Учитељ Милан и поп Марко већ се спустили у Тресије и разузурили код оног изворчића. Пред њима чутура, сир, хлеб и лук. Припијају и присмачу.
- Охо-хо! - слади Милан. - Деде, попо, деде мало лука!
- Хм, хм - слади и поп. - Дајде, учо, ту чутуру!
Еле сладише, присмакаше, припијаше - док имадоше шта. Кад већ осташе пред њима само мрвице хлеба и сира, оперци лука и празна чутура, онда ће се учитељ окренути оном ђачићу:
- Скупи, море, сад ово, па носи и подај фамулусу. После можеш ићи кући. Али ујутру да си зором код школе. Јеси чуо?
- Јесам - одговори дете, па прибра торбицу и чутуру испред њих и оде наниже.
Милан сави цигару, запали, наслони се мало, па рече:
- Баш, попо, јутрос не бисмо батли!
- Е шта ћеш! Не може се свакад ни уловити.
- Али оваки дан, овака згода, па опет ништа.
- Море, учо, готово би боље било да нисмо ни излазили.
- А што?
- Та ето, ми у лову, а школа сама.
- Акоће! За данас сам децу распустио. Ако ме ко затражи, фамулус је тамо, јавиће.
- А знаш ли ти да сваки час може рупити изасланик?
- Аја, чуо сам још јуче! Једва прексутра ако стигне амо! Не бери ти бригу. Најпре ће на Негованову школу.
- Ко зна, може баш најпре нама.
- Боже сачувај! У што год хоћеш неће. А прексутра око подне надајмо му се.
- Е хајде де! Ја само рекох.
- Али попо, - настави Милан, - да си само видео како су се она двојица јуче престравили!
- Који?
- Негован и Влајко. Кад нам каза капетан да иде изасланик, лепо премреше људи!
- Није ни чудо! Богами и јест прпа! А као бајаги ти се не бојиш? - упита поп и насмеши се.
- Ко? Зар ја! Ама ни оволико! - рече Милан и закачи ноктом за зуб. - Сутра ћу ваздан прорадити с децом, па крај!
- Али ни лане ниси добио оцене?
- Нисам ја крив што се баш онда кречила школа.
- Вала, Мићо, међу нама буди речено, - поче поп поверљиво - да сам ја на твом месту, не бих га смео чекати.
- А зашто?
- Па знаш зашто! Ти некако слабо завирујеш у школу, немој се љутити - али ја ти кажем братски, требало би мало више да се потрудиш.
- О, мој попо, знам ја то добро и без тебе - поче сад Милан поверљиво. - Ето ти у четири ока кажем, мој си човек, теби смем, ја знам све лепо како би требало. Видиш, попо, ја сам се у први мах и мучио и трудио, само да се што боље покажем. Кад ето ти изасланика, прегледа школу, па мени само: "Приличан, добар". Гледам ја, други се ни упола не кидају, па њима: "Врло добар", а кашто и "одличан". Кака су то посла? - мислим и једем се од муке. Док ти мене један стари учо из Груже, каде оно силазих у Београд, лепо научи и упути. "Што си, море, луд?" рече ми. "Зар ће ти неко рећи хвала? Видиш ли, болан, како смо јадни и жалосни! Сто година, деведесет гроша! Гледај, море, себе, хеј! Гледај, то, то, то!" и куцну се по џепу. Ја сам после све путем до нашег села премишљао и најпосле рекох: "Богами, право вели!"
- Оно, готово и јест тако - потврди поп.
- Еле, ја ти онда, мој попо, окренем други лист. Пропипкам старије учитеље и вештије како они раде, па и ја онако. Најбоље ђаке задржим опет у разреду да повторавају. Чим видим да које дете слабо учи, ја њега испиши из школе, а код куће му једва то и чекају. Па онда само накривим капу!
- Готово право си и имао! - одговара поп.
- Ето ти мени изасланика. Испит красота, не може боље бити! Мени одмах: "Врло добар!" Аха, тако ли је - мислим ја. - Е, чекај онда! Почнем ти ја, мој попо, мало више гледати себе. Опет ја боље задржи, а лошије испиши. Па онда де у општини пиши: процене, тапије, облигације... Ако нећу ја, хоће други; је ли, богати?
- Тако је - потврђује поп.
- Еле, погледам ја, мени боме лепа парица остаје. Мало-помало, па ето ти оних што су ме до јуче преко рамена гледали: "Молим те, учо, дај учини љубав, узајми коју пару!" Хоћу, брате, само интерес; није право да ми новац лежи бадава. Нек и ја видим вајдице, а и он нек се помогне. Је ли тако?
- Јест! - потврђује поп.
- Прикучи се опет Петровдан. Ето изасланика. Чу се да дају и учитељима да сами пропитују ђаке. Одмах ти ја одаберем њих пет-шест најразборитијих; ти ћеш научити ово, ит оно, а ти оно; спремим их за дан, по једно-два питања. Дође испит. Изасланик мени: "Дела, учитељу, питај их што." А ја се уозбиљим и начиним се строг, па почнем: "Кажи ти то и то!" Одговарају дивота. Он мени у протокол: "Одличан".
- Е, Мићо брате, - рећиће поп чисто раздраган - сад те волем још толико.
- Јакако, мој попо! - рече Милан и устури се још мало. - Тако ја знам! Онај ме учо лепо научи - бог да га прости! Нисам се покајао што га послушах. Сутра рано одабраћу њих неколико, до мрака научићу их, па да видиш.
- А што ли онај трчи? - учини поп погледавши случајно наниже и спазивши фамулуса где јури к њима као луд!
- Гле, та то је фамулус! - викну учитељ изненађен и скочи. - Шта ли је сад!?
- Господине, изаслан... - рече фамулус загушено од умора, па колики је дуг прући се о ледину; спотаче се преко неког пањића.
- Ко, море, ко?! - упита учитељ и набра обрве, а утом ђипи и поп.
- Изасланик, господине! - једва изговори фамулус дижући се.
- Шта наопако! - викну учитељ и пљесну рукама.
- Рекох ја! - рече поп и погледа забезекнуто у учитеља.
- Ама одиста велиш? - окрете се учитељ фамулусу.
- Богами јест! - одговори он задувано. - Сад ће школи. Малочас дотрча биров без душе: "Шта је, море?" - "Послао ме, вели, кмет; иде изасланик с њим; сад ће амо школи."
- Потеци, попе! - викну Милан и зграби пушку, па наниже.
- Потеци, учо! - учини поп, па за њим.
И обојица стиштише низ поток што игда могу. Не гледе ни где ће стати ни како ће: прескачу кладе, жбуње, камење, пањеве. Час поп престигне учитеља, час учитељ попа.
- Бог с нама, шта је учитељу, те јури попа! - учини један сељак у њиви крај пута.
- Бог с нама, што је поп напопастио оног учитеља! - рече једна жена крај потока.
- Ене, ене, како бежи учо! - зачуди се једно ђаче код говеди.
- Ене, ене, како бежи попо! - зачуди се друго, што беше пошло на воду.
- Брже, учо! - виче поп задувано и промукло.
- Брже, попо! - једва изговара учитељ, разбарушен и гдешто изгребен кроз трње.
- Низ поток, учо! - виче поп.
- На прозор, попо! - вели учитељ, и ударише низ поток.
Утом се спуштаху одонуд ка школи два човека, један у црном варошком оделу, а други у сеоским хаљинама. То беху изасланик и кмет.
Поп и учитељ већ стигоше одовуд, прескочише у школску авлију, а све склањајући се да их они одонуд не смотре. Немадоше кад на врата, него хоп - један за другим кроз прозор, што срећом беше отворен, те у учитељеву собу!
Учитељ се само прући на кревет, оанко разбарушен па викну попу тихо:
- Читај, бре!
- Шта да читам? - упита поп једва шапћући од умора.
- Читај шта знаш: молитву, епитрахиљ - брзо!
Поп брже зграби с полице требник и петрахиљ.
- Брже, брже! Ух, ух, јао! - стаде учитељ јечати као болестан и превртати се.
Напољу већ шкринуше врата и чуше се кораци.
Поп отвори требник и утањи читати прву молитву, коју је отворио.
Закуцаше на врата.
- Слободно! - рече поп, па читај даље.
Учитељ само стење и хукће.
Уђе у собу изасланик, повисок, црномањаст човек, па се чисто изненади кад виде шта је. За њим уђе и кмет, и он се забезекну.
- Ух! ух! јао! ух! - јечи учитељ, а поп чита; али му дркћу руке и тресе се мантија.
- Шта је учи? - упита полако кмет.
- Болестан - одговори поп.
- Болестан! - понови изасланик тихо и са сажаљењем. - Сиромах! А откад?
- Од синоћ му позлило! - одговори поп, па настави читање.
Учитељ јечи, већ - рекао би издахнуће.
Изасланик слеже раменима, па изиђе.
Чуше се врата од друге собе, где је школа, као да уђоше тамо.
- Још, још читај! - шану учитељ.
- Та прочитао сам све до "Исповједанија".
- Читај и "Исповједаније"! Ух! ух! јао!
Поп настави даље.
Чу се већ где изасланик и кмет изиђоше из школе; кораци се удаљише мало-помало.
Ућута поп, ућута и учитељ. Стадоше ослушкивати, рекао би не дишу.
Потраја тако подуго. Док опет кораци и неко шушну на врата.
- Псс, читај, море! - шану учитељ, па опет зајеча: - Ах! ух! јао!
Таман поп промрмља неколико речи, а врата се отворише и уђе кмет.
- Је ли отишао? - шану учитељ.
- А већ је пресамитио преко брда! - одговори кмет гласно.
Скочи учитељ, зграби попа, па стаде подигравати с њим по соби. Кмет само гледа и чуди се.
- Је ли записао што? - упита учитељ кмета.
- Јес', нешто је отварао протокол.
- Срећа те сам га оставио на столу, као да сам знао! - рече учитељ и потрча на врата; за њим кмет и поп.
Кад у школу, а на столу стоји протокол још отворен; изасланик оставио да се осуши мастило. Учитељ прочита гласно: "Због слабости учитељеве нисам могао прегледати школу!"
- Ура! дивно! - кликну учитељ и брже боље затвори протокол у фијоку.
- Ама ја баш премрех кад уђе - реце поп. - Помислих, познаће, богами, па зло!
- Е баш лепо се сврши! - Прихвати Милан радосно.
- Е јеси ђаво, учо! - примети кмет смешећи се, јер већ виде каква је ујдурма била.
- Ко би се надао да ће бас данас! - чуди се учитељ. - Да не би претрахиља и требника, не знам како би се изговорио.
- Е, учо, ти и ове године оста без оцене! - рече поп.
- Ево мени оцене ту! - рече учитељ и куцну се по џепу. - Молим вас, само нек међу нама остане.
- Немај бриге, немај бриге! - рекоше поп и кмет углас.
- А сад и ја идем кући да мало душом дахнем - рече поп. - Одавно се нисам уморио овако!... Збогом, учо!
- Збогом, попо!
- У здрављу, учо! - рече и кмет смешећи се.
- У здрављу, кмете!