Устав

Извор: Викизворник
Алекса Шантић

- 7 (20) фебруара -

Ни бриге те више, мој ускрсли роде,
Ево твог јутра, ево ти слободе.
Нек ти одсад душу невоља не копка,
Па сад мирно тако, моја снаго мушка,
    Нек те сан љуљушка!
Нестало је суза што ти муте око
    Твоја суза више није љути ôс...
Гле, над тобом срећа сад виси високо
    Као слатка крушка,
        Само чувај нос!...
Јоште једну чашу брзо амо, Густав!
Добили смо устав!

Плетимо вијенце! Ово је дан красан,
Купимо се редом на залогај масан,
Па пирујмо славно, нека звече чаше,
Уз борије, бубње (И уз ланце наше)
Нек се свуда чује глас из наших груди,
    Да нам зора руди!
Ранама су стигле љековите биљке,
И ми смо већ, ево, постали род људи...
    Од радости све нам с чела тече зној...
Ранама су стигле љековите биљке,
    У тамници својој при сјају свјетиљке
        Сад видимо боље дуги ланац свој...
Јоште једну чашу брзо амо, Густав!
Добили смо устав!

Сад шпијуна нема... Под заштитом правде
Слободна је ријеч (отишла одавде).
Ако нас што тишти, то рецимо само,
Па господа одмах позваће нас тамо,
За наше ће боле лијека да справе -
(С ону страну браве).
Па сад мирно тако, роде, снаго мушка,
Нек те сан љуљушка!
Нестало је суза што ти муте око,
Твоја судба није више љути ôс...
Гле, над тобом срећа сад виси високо
Као слатка крушка,
Само чувај нос!...
Јоште једну чашу брзо амо, Густав!
Добили смо устав!