Ускоци

Извор: Викизворник


Ускоци

Танахна је кликовала вила
са Јаворја високе планине,
виче вила у село Љевишта,
у Љевишта, у Морачу Горњу,
виче вила Бошка харамбашу: 5
„Ај чујеш ме, Бошко четовођа!
Ако пијеш, зло попио вино,
ако љубиш на душеку љубу,
шарена те гуја пољубила.
Ал' не чујеш, ал' хабера нејмаш, 10
ето на те силе од Тураках,
од Никшићах и од Колашина.
Од Никшићах су три стране војска,
ето војска низ Чуке камене
буљубаша Париповић-Зуко, 15
калаузи Хрнковић Пауне
те Турцима распутице каже;
ето војска једна низ Хрзачу,
а пред њоме два брата Лекића,
ето једне низ Љевишке стране, 20
а пред њоме Јуса и Авдија.“
Ма Бошко се с вилом разговара:
„Луда ти си, од планине вило!
Чим ја имам стотину хајдуках,
све ускока силнога јунака, 25
а још имам добру узданицу,
узданицу пет стотин' Ровчанах,
а пред њима Реџа и Тапушко,
и док ми је сва Морача Доња,
а пред њоме Рашко и Радуле, 30
и ту имам добру узданицу,
и док ми је сва Морача Горња,
а пред њоме Мијат и Радоје,
Тураках се ја не бојим, вило!“
Бошку вила опет бесједила: 35
„А јадна ти, Бошко узданица!
Издао те Реџа и Тапушко,
издаде те Рашко и Радуле,
издаде те Мијат и Радоје.“
Опет Божо вили одговара: 40
„Ја сам мртве поставио страже,
ето, рече, на Љевишке стране,
два Мандића и два Вујачића.“
„А јадна ти, Бошко, узданица,
заспала је на стражама стража.“ 45
Али Бошко вили говорио:
„И другу сам стражу поставио,
на Хрзачи Јокановић-Марко.“
У ријечи у којој бијаху,
док пукоше пушке на Хрзачи, 50
а завика Јокановић-Марко:
„Бјежи, Бошко, жалосна ти мајка!
Ето на те силе од Тураках.“
Побише се Турци и ускоци
од све Босне и Херцеговине, 55
и Љевишта село упалише.
А да видиш Париповић-Зука,
на питомо ударио Старче,
посијече Хрнковић-Радоја,
и на Ратњу воду ударио 60
и добра је роба заробио
вјерну љубу Драговић-Томаша,
отео јој из наручја сина,
бацио га у воду Морачу,
Морача га вода понијела. 65
Цикну, писну Томашева Плана:
„А да ђе си, Драговић-Томашу?
Ђе је твоја свијетла латинка,
што те дичи по Морачи Горњој?
Ђе премећеш по гори звјериње, 70
а знаду те кићени јунаци,
мене младу заробише Турци,
увати ме Париповић-Зуко,
оте мени сина из наручја,
а баци га у воду Морачу, 75
Морача га вода однијела,
младу јадну уцвијели мајку!“
А то Томаш и слуша и гледа,
пред очима пушку заратио
и мртву је пушку посестрио: 80
„Немој мене ватром преварити,
за очи те ни молити нећу!“
Па је Зука с пушком саставио,
лоше гледа, ма добро стријеља,
устријели ког' је погледао, 85
све му срце однијела живо.
Зуко паде, а Плана припаде
те му скиде свијетло оружје,
а други се Турчин залетио,
по имену Хаџајлића Мујо, 90
ал' дочека Плана Томашева,
Зуковом га пушком дочекала,
мртвог Мују земља прифатила;
ма трећи се Турчин залетио,
дочека га Плана Томашева, 95
малом пушком Хаџајлића Муја,
те му сломи до рамена руку.
Кад остали навалише Турци,
таде Плана у воду скочила,
прешла воду здраво и весело, 100
и унесе свијетло оружје,
у то пушка пуше од Тураках
те одбрани Драговић-Томаша,
ал' се отле повратише Турци,
Бошко викну к'о да љељен рикну: 105
„Морачани, црн ви образ био!
Ође боја ни јунаштва нема,
већ погнајмо уз Морачу Турке,
у Љевишта на огорјелишта,
погледајте једну женску главу, 110
ево доста боја и јунаштва,
а бију се Турци и ускоци.“
Па једнако пушке оборише,
а сви сложно бога поменуше,
иза Зука удари нерука, 115
иза Муја спали Турке муња,
побјегоше Турци уз Морачу
од жестока праха и олова,
примише се уз Љевишке стране,
но их стиже Малиша сердаре, 120
с друге стране Бошко харамбаша,
по сриједи Пејовића Драго,
по сриједи соко Бучић-Лука,
обје су их забољеле руке
уж Љевишта сијекући Турке; 125
тридест и пет осјекоше главах,
а погибе Драго Пејовића,
и у том се разметнула кавга.
Књигу Бошко харамбаша пише
у Никшиће Осман-капетану 130
и двадесет и четирим' агам:
„Ходте, Турци, да се састанемо,
није млого ни зијана било,
но да тврду вјеру уфатимо,
да ми наше робје мијењамо, 135
двадест робах нам сте заробили,
а ев' у нас дванаес' Тураках,
и за мртве ласно ћемо своје.“
Така књига дође у Никшиће,
и ту књигу Турци послушаше, 140
изиђоше на Лолу планину,
а одовуд стотина ускоках
и пред њима Бошко четовођа,
па Турцима Бошко бесједио:
„О Турчине, Осман-капетане! 145
Хоћемо ли уфатити вјеру?“
Здраво збори Осман-капетане:
„Млого си ми јада начинио!“
А вели му Божо харамбаша:
„Ја нијесам на те ударио, 150
већ на себи дочекао Турке,
пребићемо једног за другога:
два Лекића за Косту Мандића,
било му је стотину годинах;
пребићемо Париповић Зука 155
за нашега Хрнковић Радоја;
пребићемо Драга Пејовића
за Турчина Хаџалина Муја;
ал' још ваше оста тридест главах,
но хиљаду оћерасте бравах, 160
тридест главах за хиљаду бравах.“
Не даде им више говорити,
већ упута робје мијењаше,
уфатише вјеру за годину.
Још се клели Турци на погачу 165
да не војште више на Морачу.



Извор[уреди]

Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. [Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.], стр. 324-326