5
Тешко тужи у Ђурђеву двору
Тешко тужи у Ђурђеву двору;
Нит је вила, нит је змија љута,
Веће тужи Јерина госпоја,
Не море се с чедом раставити.
Пак говори Јерина госпоја:
„Господине, Ђурађ Смедеревче,
Ти ми ватај коње у кочије
Те извози три бојне лубарде
На бедему билу Смедерреву,
Пак ожежи три бојне лубарде,
Не би ли се с чедом раставила.”
Пуче Крње, пуче и Зеленко,
Оне су се по свем свиту чуле,
А кад пуче Маргита лубарда,
Потресе се и небо и земља -
Јерина се с чедом раставила.
Није чедо већ чудо големо:
Вучји прамен на глави му расте,
Љута змија под ливим пазуом.
Како /с/ роди, оно проговара:
„О Јерина, драга мајко моја,
Крсти мене, пак ме жени, мајко,
Проси мене Туркињу ђивојку
Којано је усиђела у мајке
Седамдесет и четири године
И три пута на ћабу одила!”
Онда вели Јерина госпоја:
„Господине, Ђурађ Смедеревче,
Како /с/ роди, оно проговара:
Крсти мене, пак ме жени, мајко,
Проси мени Туркињу ђивојку
Којано је усиђела у мајке
Седамдесет и четири годиие
И три пута на ћабу одила!”
То се Ђурђу на ино неморе,
Седла коња Смедеревче Ђурђу,
Пак ми иде просити диво/ј/ку.
Просио, испросио див/ј/ку;
Мало њо/ј/зи рока оставио,
Мало рока, недељицу дана.
Свате купи Смеде/рев/че Ђурђу,
Свате купи, иде по дивојку.
Липо и је паша дочекао,
А /још/ липше отправио.
Пак не прође ни недељу дана
И узима лијепа дјевојка.
