Заспа Грујо на трави зеленој,
Кад њим љуба чува малу стражу.
Мимо греду три Турчина млада,
Говоре јој три турчина млада:
О маљахна љубо Грујичина, 5
Предај нами Грујицу својега;
Боље ти се ј' шетат по камарах
Нег над Грујом чуват малу стражу.
Превари се љуба Грујичина,
Тр њим преда Грујицу својега. 10
На опак му савезаше руки,
Тр га воде ва чрну горицу.
Цвили плаче дите Михајлица,
Ал говори љуба Грујичина:
Нецвил, неплач невирно колино; 15
Нисам већ ја твоја мила мајка.
Ал говори млајахан Грујица:
Турци! моја по невони браћо,
Почекајте дите Михајлицу,
Море по ме од потрибе бити, 20
Липо су га Турци послушали,
Почекаше дите Михајлицу.
Кад дођоше срид чрне горице,
Сташе пити чрљенога вина;
Кад се Турци вина понапише, 25
Сви поспали како и поклани.
Ал говори млајахан Грујица.
О Јелено вирна љуби моја,
Опрости ми беле руке моје,
Ја ћу теби срамот опростити. 30
Зато она хаје и нехаје,
Него појде спават међу Турке,
А када ју ј' санак обвладао,
Тад говори млајахан Грујица:
Ај ти моје дите Михајлица, 35
Мудро кради ноже материне,
Тр ћеш моје опростити руке.
Дите ј' лудо, али чини мудро,
Мудро краде ноже материне,
Оцу свому коноп изрижује, 40
Рижућ коноп, отца ј' поризало;
Престраши се дите Михајлица.
Говори му млајахан Грујица:
Ниш се небој драго дите моје.
Ча ниј' могло дите опростити, 45
То ј' Грујица и сам опростио,
Па се ј' бритке сабље добавио,
Турчином је главе одсикао.
Кад то види љуба Грујичина,
Свила крилца, да ће побигнути. 50
Ал говори млајахан Грујица!
Не бижи ми невиернице моја,
Ја се уфам у Бога драгога,
Да ћу те ја вреда достигнути.
Брзо ју је Грујица достигнул, 55
На живи јој очи извадио,
Ва црној ју гори оставио.
Цвили, плаче љуба Грујичина,
И зазива Грујицу својега:
Врат се натраг одсици ми главу. 60
Зато Грујо хаје и нехаје,
Већ он заме дите Михајлицу,
Иде јунак к белу двору свому.
Хрватске народне пјесме, сакупљене страном по приморју а страном по граници, сабрао Стјепан Мажуранић, учитељ, свезак I, у Сењу, тиском и накладом Х. Лустера, 1876., стр. 116-118.
