Сјенке

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Алекса Шантић

          I

Сунце спава, зрак се крије,
Испод неба магле броде;
Хладан вјетар дрвља бије,
Галеб пишти с мутне воде.

Умрли су ведри дани,
Умрле су пјесме јасне,
Умро цвијетак на пољани, -
Гле, и небо мре и гасне.

И ти, јадно срце моје,
Умрло си, издахло си;
Болни издах, душу твоју,
Хладна јесен вјетром носи...

          II

Ја те гледам... Кроз ту таму
Што је мутна јесен свија,
Гледам твоју слику саму
Што ми јадну душу вија.

Видим твоје вито тијело,
Густу косу, слатко лице;
Видим твоје грло бијело,
Твоје очи, трепавице.

И срце ти видим кобно,
Пустош гдје се змије роје,
И гдје демон кличе злобно
Над развалом среће моје.

          III

Клела си се, а ја бијах
Пун радости и пун нада,
Па жељано руке свијах
Око твога тијела млада.

Клела си се лијућ сузе...
Ја вјеровах, ах, вјерова',
Па из твоје руке узе'
Чашу јада и отрова.

          IV

Не враћај се никад више,
Никад више срећо моја;
У мом срцу нећеш наћи
Кутак мира ни покоја.

Нећеш дигнут мртве снове,
Ведру радост да ме прати;
Твој загрљај никад више
Не може ми мира дати.

Залуд сунце пустош грије,
Ту не сину цвјетно доба, -
Ко оживље хладну жртву
Под мраморјем хладног гроба?

Кô преломљен бор у гори,
И ја тако трајем дане;
Залуд сине прамаљеће -
Бор не шири лисне гране.

          V

Небо хладно, сунце хладно,
Цвијеће свело, жубор стао,
Кô невољно чедо јадно
Жути листак с грана пао.

Тужно шуми, кô да иште
Мртву срећу проших дана,
Ал' над њиме вјетри вриште
И гаврани гракћу с грана.

Тако паде вјера моја.
И њу јесен мразом таче,
Па сад свела без покоја,
На твом хладном срцу плаче...

          VI

Игранке ће скоро бити,
Јесење су дуге ноћи;
Све ће цуре колу доћи,
Моје чедо дођи и ти.

Дођи, дођи и поведи
Раздрагано коло лако,
И у срцу носи пакô
И лукаво мене гледи...

          VII

Причала ми ружа свела,
Коју си ми некад дала,
Насред твога њедра бијела
да је једне ноћи стала.

Причала ми да је неко
Миловао твоје власи,
Све до зоре да је текô
Слатки шапат, слатки гласи.

Причала ми како ти је
И пољубац неко искô,
И ручице твоје двије
Страсном снагом да је стискô.

А ти ниси знала друго
Но пољубац слатки дала,
Грлила га дуго, дуго
И својом га душом звала.

Причала ми ружа свела...
А ја ружу пламу дадох,
Црну слутњу збрисах с чела
И преда те опет падох.

Ја те жељно срцу стисну'
И љубих ти очи вреле,
Нит' чух кад мој анђô врисну
Над пепелом руже свеле...

          VIII

Не вјеровах да у себи
Небо скрива свјетлост раја,
А кад ступих ближе теби,
Ја се кајах, љуто каја'.

Јер кад спазих очи твоје,
Ја пред тобом с вјером стаја',
Моје срце пјевало је
Пред дверима светог раја.

Не вјеровах ни у пакô,
Ал' мрак видјех срца твога,
Па сам плакô, љуто плакô
са невјере - пакла свога.

          IX

И сад прамен косе твоје
На свом срцу вјерно храним,
И од црне своје јаве
Обманом се црном браним.

И у глухо, нотње доба,
Кад горчину јада пијем,
Над праменом косе твоје
Заостале сузе лијем.

          X

Побједилац краљ сам био,
Ти ми бјеше власт и сила,
И у круни алем мио
Ти си само, ти си била.

За те ступах посред боја,
За те дадох море крви,
Ал' невјера црна твоја
Са главе ми круну смрви...

Тад с кајањем душе своје
Преда ме си тужно клекла:
Твоје тијело дрхтало је,
А низ лице суза текла.

"О, опрости, о, опрости!"
Молила си тужна, јадна,
А ја мртав од жалости
Стајах као стијена хладна...

          XI

Твоје мале руке бијеле,
Које су ми вијенац плеле
И пружале на састанку
бијелу ружу мирисанку;
Твоје руке, цвијете мио,
На које сам некад лио
Од радости сузе вреле, -
Твоје мале, руке бијеле
Сада су ми покој дале:
Раку су ми ископале!
У раку сам хладан легô,
Хладном руком груди стегô,
У грудима љубав своју,
У љубави слику твоју,
Душу твоју, срце твоје -
Црну раку смрти своје...

          XII

Кад у глухо буде доба,
Ја ћу устат из свог гроба,
Па ћу теби усред ноћи,
На састанак опет доћи.

Загрлићу твоје тијело;
Твоје косе, лице бијело,
Твоје очи, грло красно
Ја ћу љубит, љубит страсно.

Причаћу ти бајке нове,
Вјерност, љубав, слатке снове,
И све друго што ће знати
Твоме срцу среће дати.

Па ћу плавим цвијетом једним,
Што на хумкам' ниче ледним,
Из пепела што се буди,
Закитити твоје груди.

А кад сине зора ведра,
Тргнућу се са твог њедра:
Пут до гроба сузам' росит
И у срцу клетву носит.

          XIII

С гробова се плоче дижу,
Мрачне сјенке гори стижу,
И под тамом ноћи мртве
Скупљају се хладне жртве,
Па се вију, јуре, лете;
Маглено се коло плете,
Поскакује смртно робље,
Потреса се хладно гробље, -
А уз тресак мукло поје
Тамни костур среће моје.

          XIV

Спрам блиједе мјесечине
ја ти гледам слику красну,
Гледам твоје очи миле
И у њима сладост страсну

Спрам блиједе мјесечине
Стара ми се љубав буди,
Па на уста слику мећем,
И љубим ти слатке груди.

Ах, те груди у којима
Мјесто неба, мјесто бога,
Џелат стоји и са руку
Брише крвцу срца мога.

          XV

Ти ми бјеше анђô прави
И рајске ми пружа даре, -
И пред моје очи стави
Ружичасте наочаре.

Ја сам кроз њих блажен гледô
На свијет, људе, и на ствари,
И на тебе, мило чедо, -
Ал' спадоше наочари...

И ја видјех: авет ниска
Гдје пода мном копа зјало,
И отровним зубом гриска
Твоје меко срце мало.

          XVI

"О, смилуј се! Преклињем те,
Немој ником тајну рећи!"
Не кидај се, чедо драго,
Ја ћу тајну у гроб лећи.

У гроб хладни, ког си сама
Ископала, чедо моје,
У дубоки, гроб бездани,
Ту, у јадно срце своје.

          XVII

Усамљено тиче мало
Угледа ме с грана голи',
Па дршћући слабим крилом
Поче да ме тужно моли:

" О, смилуј се, тичији друже,
Мраз ме бије, зима гони,
Један кутак у твом срцу,
Поклони ми, о, поклони!

У прољећу твојих нада
Пусти ово слабо тиче
Да клонула крила згрије
И радосну пјесму кличе".

О ти јадно, тиче мало,
Ти не тражи срце моје,
Ту прољећа нема више
Гдје ледене санте стоје.

          XVIII

Из јесење ноћи тавне
Мој познаник мјесец плави -
Као спомен среће давне -
С блиједим се зраком јави:

"Гдје је твоје чедо смјерно,
Твој анђелак тако мио,
На састанку што је вјерно
С тобом слатке сузе лио?"

Моје мило чедо смјерно
Сада нову љубав пије:
Сада другог љуби вјерно
И с њим слатке сузе лије.

          XIX

Ја раскидам вео тавни
Што ми прошлу срећу склања;
Оживљавам усхит давни
Веселога радовања.

Заборављам да сам пао
Кô са гране листак свео,
И да један анђо зао
Невјеру ми црну сплео.

Опет ми се душа згријева
И кроз златне блуди снове -
Тако лабуд пјесму пјева
Кад га самрт у гроб зовне.

          XX

Што гракћете тако злобно
Око мене гладни врани?
Траж'те тамо мјесто кобно,
Да вас ледном жртвом храни.

"Не гони нас, та ми знамо
Гдје се за нас гозба крије:
Дај нам срце, дај га амо
Мртво ти је, мртво ти је!"

          XXI

Кад се глухо доба свије,
Једна авет мени крочи,
Па лубање спусти двије
И ту паклен отров точи.

Ал' се куца, ал' се пије!
Искапимо капцу сваку,
А авет се громко смије,
Па ми црну спрема раку.

"Ти подземна сјенко тавна,
Пуста ће ти жеља бити:
Ја сам свикô већ одавна
Смрт и паклен отров пити.

Ево, гледај!" па из груди
Тргнем боле срца свога;
Авет врисне, па заблуди
Посред царства магленога.

          XXII

Проклет био онај часак
Кад ми друга на ум пала,
И кад моја душа мрачна
Другој своју љубав дала!

Проклет био тренут они
Када другој срце дао,
А и теби, чедо моје,
Када више вјеровао...

          XXIII

Ти ћеш лако с тугом проћи
И весела опет бити,
Нит' ћеш, злато, у самоћи,
У кајању сузе лити.

Та невјера - црни гријеси -
Трт' те неће, моја мила,
Та ти никад и нијеси
Мени, злато, вјерна била.

          XXIV

Окреће се коло лако,
Звучни цимбал мира не да,
Рука руку стеже јако,
Драга драгог мило гледа.

И ја драгу гледам много, -
Са лица јој благост грије;
Ко би икад рећи могô
Да у њојзи срца није?

          XXV

Код мене ће гозба бити;
Изврсно ћу јело справит,
Слатко ће се винце пити
И весела младост славит.

Збориће се шале красне,
Дружина је одабрана, -
Пјеваћемо пјесме јасне
Све док сване зора рана.

Не закасни! Драге воље,
Моја мила, дођи и ти;
Да ти гозба прија боље,
У друштву ће и он бити...

          XXVI

Кад на гозбу дођеш мени,
Буди љепша од свих вила:
Нек ти лице радост љуби,
А на тијелу шушти свила.

Пусти твоје косе златне
Низ рамена нек се губе;
Нек ти живо око плане,
А осмјеси усне љубе.

Још на груди цвијеће стави,
Цвијећем кити тај гроб мртви,
Гроб из ког се самрт јави
Твом драгану - твојој жртви.

          XXVII

Кô цвијет је срце твоје:
Тако њежан, благ и мио;
Многи лептир пијућ сласти
На њему је блажен био.

И ја једном дођох цвијету
Да из њежне пијем чаше,
Ал' та чаша празна бјеше -
Лептири је исисаше.

          XXVIII

Ја полетих сјајној зори,
У зори ми санци сјали;
Ја полетих теби, душо,
Ал' твој сјај ми крила спали.

Крила спали и помути
Вјечном сузом ока оба,
И сахрани срећу моју
У провалу хладног гроба...

Тако тиче небу прхне
Кад јутарњи зрачак плане,
Па пјевајућ слатку радост
Гладном копцу у кљун пане.

          XXIX

Магле плове; с голих грана
Отимљу се сузе дробне;
Вјетар бије с даљних страна
И промичу тице кобне.

Вјетар бије с даљних страна
И промичу тице кобне;
У том врту с пустих грана
Чујем јаук пјесме гробне.

Чујем кикот судбе црне,
Што кроз густу маглу креће:
"Доћ ће опет прамаљеће,
Али теби, теби неће..."

          XXX

Ти вечерње, тихо звоно,
С твојим звуком, што сад блуди,
Мој дух, што је с јада клонô,
Из мојијех носи груди.

Однеси га и утопи
У срдашце чеда мога,
Ту нек вјечно крила склопи
Над пепелом мртвог бога.