Стојан иде са орања
Стојан иде са орања,
Бела Рада са шетања.
Стојан дума белој Ради:
„Ајде Радо, поћ за мене!”
„Хоћу, хоћу млад Стојане!
Ал' не могу ову вечер,
Сад су мени много гости:
Мајци браћа, мен' су ујци,
Оцу сестре, мен' су тетке,
Већ да дођеш другу вечер,
Другу вечер по вечери.”
Али Стојан то не слуша,
Већ он иде прву вечер,
Прву вечер по вечери
Белој Ради на пенџери.
Па погледа кроз пенџере,
Рада седи до девера,
До девера наваљена.
Ту је мало постојао,
Док ми зоре зазорише,
Њега санци одолеше,
Коња ноге заболеше.
Он отиде у градину,
Свеза коња за малину,
Па ми леже у здравињак,
Руке метну у босиљак,
Танке ноге у страторак.
Ту је мало поспавао,
Док ми данак забелио.
Отуд иде бела Рада
Да набере росно цвеће,
Да извије смиљне ките,
Да накити све сватове:
Све сватове и кумове,
И кумове и старојке,
И те ручне мил' девере
Право иде у здравињак.
Уварди је млад Стојане,
Уварди је, појури је,
Овде, онде да је стигне
Достиже је на прелазу,
Пољуби је по образу,
Одсече јој беле дојке
Па их даде хртовима:
„Најте, јед'те, ви хртови,
Сву ноћ сте ми гладни били,
Дреждајући белој Ради
Дреждајући белој Ради на пенџери.“
Одсече јој русу косу,
Па је даде својем коњу:
„Нај ти коњу росно сено,
Сву ноћ си ми гладан био
Дреждајући белој Ради,
Дреждајући на пенџери!”
Извади јој чарне очи,
Па их даде својем коњу:
„Нај ти коњу бистру воду,
Сву ноћ си ми жедан био,
Жедан био, белој Ради
Белој Ради на пенџери.”
Имена лица од којих су забележене песме
[уреди]Миса жена Станојла Петровића, тежака из села Речке.
Извор
[уреди]- Станковић, Ж. 1951. Народне песме у Крајини. Музиколошки институт САНУ: Београд., бр. 53., стр. 56-57.
- Драгољуб Симоновић: Народне песме из Источне и Јужне Србије, Београд, 1988., стр. 295-296.