Стојан Јанковић и љуба Игровића
Књигу пише Јанковић Стојане,
А на руке Вида Игровића:
„Бога теби, Виде Игровићу,
„Која прва неђељица дође,
„Дођи к мени и доведи љубу!" 5
Ал' говори Игровића мајка:
„Моје дјете, Виде Игровићу,
„Ти не води Анђелије љубе,
„Јер је љуба лјеца и прелјепа!
„На њу би се смијали облаци, 10
„Одкуд не би пијани јунаци!"
Тога Виде ништа и не слуша,
Већ говори љуби Анђелији:
„Анђелија, вјерна моја љубо,
„Ти ми иди у доње подруме, 15
„И изведи два добра коњица;
„Теби вилу, мени ластавицу,
„Да идемо побратиму моме,
„Побратиму Јанковић Стојану,
„Јанковић нас на гозбу позивље!“ 20
Кад то чула љуба Анђелија,
Она иде у доње подруме,
И изводи два добра коњица,
Себи вилу, Виду ластавицу,
Те ми језде про тог поља равна. 25
Далеко их Столе угледао,
Из даљега њих је сусретао.
Коње води у подруме доње,
А јунака у горње чардаке.
За богату совру посједоше, 30
Пружи чашу Јанковић Стојане,
Пружи чашу виду Игровићу,
Попи чашу Видe Игровићу,
Попи чашу жалосна му мајка!
Пружи другу Анђелији љуби, 35
Ал' говори Анђелија љуба:
„Бога теби, Јанковић Стојане,
Ово ти је вино отровато!“
Тада рече Виде Игровићу:
„Анђелија, вјерна моја љубо, 40
„Ти ми води два добра коњица,
„Теби вилу, мени ластавицу,
„Да идемо двору бијеломе!"
Она оде у доње подруме,
Те изводи два добра коњица, 45
Себи вилу, Виду ластавицу,
Па ми језде про тог поља равна.
Кад су били на сред горе црне,
Онда рече Виде Игровићу:
„Анђелија, вјерна моја љубо, 50
„Скини мене с добра коња мога,
„Да ти јадан на коњу не умрем!“
То му љуба за Бога примила,
Одсједе га са добра коњица,
Па га себи меће на криоце, 55
Ал' јој јунак на крилу издану.
Буздованом раку ископала,
А наџаком дрвце[1] саградила,
Укопала г' под јелу зелену.
Кукала је црна кукавица, 60
У прологу на јели зеленој!
Ал' бесједи љуба Анђелија:
„Кукавице, моја другарице,
„Ти не кукај на јели зеленој,
„Овђе јесам Вида закопала, 65
„Њега љепшом оженила љубом,
„А од мене и већом и љепшом,
„Немој мени Вида пробудити,
„Јер ми га је научила мајка,
„Касно лећи, рано устајати!“ 70
Па ми иде двору бијеломе,
Коње води у доње подруме,
Онда иде остарелој мајци.
Ал' говори Игровића мајка:
„Ој Бога ти, Анђелија љубо, 75
„Ђе је теби Виде Игровићу?“
Ал' говори Анђелија љуба:
„Не питај ме, моја стара мајко,
„Јесам Вида лијепо оженила,
„Укопала под зелену јелу, 80
„Буздованом раку ископала,
„А наџаком дрвце саградила!“
За то чуо Јанковић Стојане,
Књигу пише Јанковић Стојане,
А на руке љуби Игровића: 85
„Богом теби, Игровића љубо,
„Oћеш мени за љубовцу бити?"
- „Oћу, оћу Јанковићу Столе!“
Прстен чини Јанковић Стојане,
Прстен чини свадбу уговара, 90
Нек је свадба до петнајест дана.
Купи свате Јанковић Стојане,
Купи свата, што-гoд више може,
Од стотине више ни једнога,
Од стотине мање ни једнога, 95
Купи свате Јанковић Стојане,
Па ми иде љуби Игровића,
Лјепo љуба свате дочекала,
Свакога је даривала даром,
За највише Јанковић Стојана! 100
„Пружи руку, Јанковић Стојане,
„Да и тебе ја дарујем даром,
„Да т' дарујем сабљу Игровића!“
Пружи руку Јанковић Стојане,
Пружи руку жалосна му мајка, 105
Ману сабљом љуба Игровића,
Ману сабљом осјече му руку,
Осјече му руку до рамена,
Ману сабњом осјечему главу!
„Ајде тамо за Видом моијем, 110
„Нит' се срели, нит' оч’ма видили!“
Ни брат брата осветио није,
Как' је љуба — Вида Игровића!
