У отоци дријен дрво,
За то дрво нитко не зна,
Него једно Српче момче.
По грудицу убирало,
Св'јетлом цару доносило.
Св'јетли царе заспануо,
Ал' царица цара буди:
"Усан' мало, св'јетли царе!
Ево ј' дошло Српче момче,
И дон'јело груду смиља,
Чим ћемо га даривати?"
"Даћемо му варана коња.
Момче очи наоблачи:
Да он неће врана коња.
(Отпочетка опет тако)
"Чим ћемо га даривати?"
"Даћемо му ђевојчицу."
Момче очи разоблачи,
И обрве раскоструши:
Да он оће ђевојчицу![1]
