Срећа усамљености

Срећа усамљености Писац: Светислав Стефановић

Без крова остах, ко̂ бескућник прави
По граду идем пустом, заспаломе.
И нигде никог на том путу моме,
Ни живе душе да ми се појаве.

Празно је све до звезда ситни’, бледи’.
Усамљен, презрен, гоњен, без свог гнезда,
Блудим под сјајем ситних, бледих звезда,
Што сјају и кад нико их не гледи.

И докле оне сјају са свог трона,
Тихо и немо и без осећања,
Дира ме та осамност милиона

Њиних, и схваћам срећу тиху, свету
Што ја и за њих имам осећања
Док носим душу на крст разапету.

Извор

• Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 184.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светислав Стефановић, умро 1944, пре 80 година.