Срби сви и свуда

КОВЧЕЖИЋ ЗА ИСТОРИЈУ, ЈЕЗИК И ОБИЧАЈЕ СРБА СВА ТРИ ЗАКОНА Писац: Вук Стефановић Караџић Срби сви и свуда

Бока Которска→

Ово је писано још 1836 године да се штампа пред Црном Гором и Боком Которском, као што ће се видјети на много мјеста, па кад се досад онако не наштампа, ево га сад само овако.

Заиста се зна да Срби сад живе у данашњој Србији (између Дрине и Тимока, и између Дунава и Старе планине), у Метохији (од Косова преко Старе планине, гдје је Душанова столица Призрен, Српска патриаршија Пећ, и манастир Дечани), у Босни, у Херцеговини, у Зети, у Црној гори, у Банату, у Бачкој, у Сријему, у десном подунављу од више Осијека до Сентандрије, у Славонији, у Хрватској (и Турској и Аустријској крајини), у Далмацији, и у свему Адријатичком приморју готово од Трста до Бојане. Зато у почетку рекох заиста се зна, јер се управо још не зна докле Срба има у Арнаутској и у Маћедонији. Ја сам се на Цетињу (у Црној Гори) разговарао с двојицом људи из Дибре, који су ми казивали да онамо има много „Српскијех“ села, по којима се говори српски онако као и они што су говорили, тј. између Српскога и Бугарскога, али опет ближе к Српскоме него к правоме Бугарскоме^[a]).

У поменутијем овдје мјестима биће најмање око пет милиона душа народа, који говори једнијем језиком, али се по закону (религији) дијели на троје: може се од прилике узети да их око три милиона има закона Грчкога, и то: један милион у цијелој Србији (с Метохијом), један милион у Аустријскијем државама (у Банату, у Бачкој, у Сријему, у десном подунављу, у Славонији, Хрватској, Далмацији и Боци), а један милион у Босни, Херцеговини, Зети и Црној гори; од остала два милиона може бити да би се могло узети да су двије трећине закона Турскога (у Босни, Херцеговини, Зети и т. д.), а једна трећина Римскога (у Аустријским државама и у Босни, Херцеговини и нахији Барској). Само прва три милиона зову се Срби или Србљи, а остали овога имена не ће да приме, него они закона Турскога мисле да су прави Турци, и тако се зову, премда ни од стотине један не зна Турски; а они закона Римскога сами себе или зову по мјестима у којима живе н. п. Славонци, Босанци (или Бошњаци), Далматинци, Дубровчани и т. д., или, као што особито чине књижевници, старинскијем али Бог зна чијим именом, Илири или Илирци; они пак први зову их у Бачкој Буњевцима, у Сријему, у Славонији и у Хрватској Шокцима, а око Дубровника и по Боци Латинима. Буњевци може бити да се зову од Херцеговачке ријеке Буне, од које су се, као што се приповиједа, негда амо доселили; а Шокци може бити да су прозвани подсмијеха ради (од талијанске ријечи sciocco?), али данас и они сами реку н. п. „ја сам Шокац,“ „ја сам Шокица,“ као и Буњевац, Буњевка. Какогод што они закона Грчкога ове закона Римскога зову Буњевцима и Шокцима, тако исто и ови закона Римскога и они закона Турскога њих зову Власима, а осим тога још они закона Римскога у Далмацији око Спљета и Сиња и Ркаћима (или Хркаћима). А у пријатељскоме разговору они закона Грчкога зову ове закона Римскога Кршћанима, а они њих Хришћанима. Кад човјек помисли н. п. да Маџара има и Римскога и Калвинскога закона, па се сви зову Маџари; или: да Нијемаца има и Римскога и Луторанскога и Калвинскога закона, па се опет сви зову Нијемци; мора се чудити како се барем ови Срби закона Римскога не ће Срби да зову. Арнаути су у овој ствари за нас још ближи и приличнији примјер него и Маџари и Нијемци: њих (Арнаута) има и Римскога (а може бити гдјешто и Грчкога) закона, па се сви зову Арнаути, и да речемо да се између себе мало мрзе, али према другијем народима живе као и браћа, као да су сви једнога закона, и један би од њих Турскога закона убио десет правијех Турака за једнога Арнаутина макар кога Хришћанског закона, као што би и Арнаутин Римскога закона убио десет Талијанаца за једнога Арнаутина Турскога закона^[b]).

Ја ћу огледати еда ли би се могли наћи узроци, зашто је код нас мимо остале народе (а особито мимо Арнауте) могла у овоме догађају постати овака мрзост, да народ и на име своје омрзне.

Дубровчани, а може бити и друге гдјекоје приморске Српске општине које су се саме управљале, још од старине бојали су се Српскијех краљева из Херцеговине, да их не би покорили и слободу им одузели; за то су им често и данак плаћали, а и обрану против њих у другијех владалаца тражили. Ко се кога боји, он на њега и мрзи. У народу се нашему још мисли да се сви ратови воде само око закона; али у историји има доста примјера да су у овакијем догађајима државе једнога народа и закона бивале највећи непријатељи између себе (н. п. Спарта и Атина). Кад се цркве раздијеле и постане главна брига и посао ко ће с киме остати, Срби се нађу у сриједи између Рима и Цариграда. Главни дио народа, који је ближе или наручније Цариграду, остане с Грцима, а приморци се прилијепе Римљанима. Готово се друкчије није ни могло чинити него овако; а још кад узмемо да су приморци не само на јачу и силнију браћу своју преко брда мрзили него и да су, као приморци и сусједи Талијански, могли имати узрока и поносити се од ње (особито Дубровчани), и да онда људи, оставивши наскоро свој стари закон, у Хришћанскоме још овако нијесу били утврђени као данас, може се рећи да су они ово вријеме једва дочекали да се од њих са свијем одвоје, и тако да би то што је могуће више учинили, не само мало по мало приме и Латинска слова него и само народно име оставе њима. Код онијех Турскога закона још је лакше наћи узрок. Арнаутски је народ и према Српскоме мали, а као брдски народ могао је свагда бити у већој слободи и једнакости између себе, а уз то још не имајући свога писма ни књига на своме језику, ни Хришћански се закон никад међу њима није био укоријенио; тако је ласно могло бити да њихови потурченици остану без и какве разлике од остале браће своје, и да сви више гледају на свој језик и на обичаје, него на закон, за који и данашњи дан слабо мари и један од њих. У Босни је морало бити све друкчије. Срби су с помоћу књига, попова и калуђера, цркава и манастира били и онда много побожнији од Арнаута, а по свој прилици имали су и више господе која се доста разликовала од простога народа. Из историје знамо и видимо да су се у Босни изнајприје истурчила највише господа, од које су гдјекоји и до данас стара презимена своја сачували, као нпр. Кулини, Видаићи, Љубовићи, Бранковићи, Тодоровићи, Филиповићи и т. д. Кад су се господа прије разликовала од свога простога народа, с којим су у једну цркву ишла и из једне се чаше причешћивала, шта је природније него да се сад, примивши и закон не само са свијем друкчији од њиховога него и на другоме језику и с другијем писмом, постарају још већма разликовати се. Тако они дојакошње своје име Срби, које је са законом Хришћанскијем и с пређашњијем животом њиховијем врло скопчано било, не само одбаце него им жао будне и раја њихова да се њиме дичи, и назову је Власима. Као што су ови потурченици прије у Хришћанскоме закону били побожни, тако исто постану и у Турскоме, и данас може бити да у цијеломе закону Мухамедову нема побожнијих људи од Бошњака: то показује и данашња њихова непокорност Султан-Махмуту и мрзост нањ и на његове нове уредбе и премјене.

Овако ја, од прилике, мислим да су Римски и Турски Срби изгубили своје народно име. Али било то како му драго, сад је мрзост ова попустила. Сви паметни људи и од Грчкијех и од Римскијех Срба признају да су један народ и труде се да би мрзост због закона или са свијем искоријенили или барем умалили што се више може, само је онима Римскога закона још тешко Србима назвати се, али ће се по свој прилици и томе мало по мало навикнути; јер ако не ће да су Срби, они немају никаквога народнога имена^[c]). Да реку да су једни Славонци, други Далматинци, трећи Дубровчани, то су све имена од мјеста у којима живе и не показују никаквога народа. Да реку да су Славени, то су и Руси и Пољаци и Чеси и сви остали Славенски народи. Да реку да су Хрвати, ја бих рекао да ово име по правди припада најприје само Чакавцима, који су по свој прилици остаци Порфирогенитовијех Хрвата и којијех се језик мало разликује од Српскога, али је опет ближи Српскоме него и једноме Славенском нарјечју^[d]); а по том данашњијем Хрватима у Загрепској, Вараждинској и Крижевачкој вармеђи, којијех се домовина прозвала Хрватском послије Мухачкога боја, који је био године 1526 (а донде се звала горња Славонија), и којијех је језик као пријелаз из Крањскога у Српски; али не знам како би се тијем именом могла назвати она браћа наша закона Римскога која живе нпр. у Банату, или у Бачкој, или у Сријему и Славонији, или у Босни и Херцеговини, или у Дубровнику, и говоре онакијем истијем језиком као и Срби^[e]). Ако би ко рекао да се и од њих гдјекоји могу назвати Хрвати по томе што на онијем мјестима гдје је у славенскоме језику Ѣ говоре и, нпр. дите, вира, симе и т. д.; али како ће Дубровчани, Конављани, Пераштани, Доброћани и остали који ни те разлике немају? А осим тога, кад би ова разлика у говору могла бити довољан узрок да се они који говоре дите, вира, симе не могу звати Срби, како би се онда Чакавци (који говоре дите, вира, симе) и Кекавци (који говоре дете, вера, семе) и мало прије поменути Штокавци (који говоре дијете, вјера, сјеме) сви заједно могли звати Хрвати? Да реку да су Илири, или Илирци, то [штампарска грешка у оригиналу: илиирци, тол И] је мртво и тамно име, које данас не значи ништа; јер сад сви знатнији историци доказују да стари Илири нијесу били Славени, и тако би се они тијем именом само за то називали што живе у земљи која се негда звала Илирик, по чему би се и остали сви народи који у староме Илирику данас живе (нпр. Бугари, Арнаути, Цинцари и т. д.) исто тако звати могли. Ја не знам како је у Аустријске канцеларије прије сто и неколико година ушло ово име Illyrier, illyriſch, али се види да оно показује само Србе закона Грчкога, који живе у Маџарској. Особити спомен и похвалу овдје заслужују Маџари: они зову Рац (од Rascianus од Рашке из Расије) свакога онога који Српскијем језиком говори, а ако дознаду да је такови Римскога закона, и ако би хтјели то да покажу, онда веле да је папишта Рац.

Од онијех пак Турскога закона не може се још ни искати да мисле што о овоме сродству; али како се међу њима школе подигну, макар и на Турскоме језику, и они ће одмах дознати и признати да нијесу Турци него Срби.

Ко посла овога не разумије, могао би рећи да је и име Срби од данашње Србије, као нпр. Славонац од Славоније, Херцеговац од Херцеговине, Црногорац од Црне горе и т. д.; али који штогод од Славенске историје управо познаје онај мора знати да су Срби с тијем именом у наше земље дошли, и земља се од њих тако прозвала. Гдје је данашње Србије јужни крај (Косово и Метохија) ондје је старе била сриједа, а крајеви су јој допирали од Дунава до Архипелага, и од Адријатичкога мора до у Маћедонију. И ја мислим да је ово име Србија постало у новија времена, пошто је Српско царство пропало; јер не знам би ли се гдје могло наћи да се који од нашијех краљева или царева звао краљ или цар од Србије, него Србљем. Добровски и Шафарик доказали су да су се Срби негда звали сви Славенски народи, и да је име Срби старије него и Славени или Словени.

Срби су по стању политичкоме још различнији него по закону. У Црној гори сачували су своју слободу до данашњега дана, као што ћемо послије видјети; у царству Аустријскоме једни су граничари и војници без престанка, те чувају границу од царства Турскога; једни уживају сасвијем права Маџарска, а једни се (као у Далмацији) управљају по начину Аустријскоме. У Царству Турскоме живе опет на различне начине: у двије трећине данашње Србије (од Дрине до Тимока, и од Дунава до близу Новога Пазара) у наше вријеме отели су се с помоћу Руса од Турака, те између себе сами суде и управљају, а Султану плаћају осјеком (око педесет хиљада дуката на годину); у осталој Србији, у Босни, Херцеговини и Зети, сви су раја Турска, само што они око Црне горе живе мало слободније него други, као што ће се послије видјети, а они у Босни горе него и гдје, јер их највише немају ни кућа својијех, већ живе по Турскијем кућама као закупници.

Ово сам ја све напоменуо највише за то, да би и мени и читатељима лакше било кад се стане говорити о Црној Гори; тога ради ћу се опет повратити да речем још неколико ријечи о закону с друге стране.

Српска је црква још од старине била под патријаром Цариградскијем. У првој половини XIV вијека Српски цар Стефан Силни (Душан) постави свога митрополита патријаром Српскијем. Грци се на то врло расрде, али послије дуге срдње и (по обичају ондашњега времена) анатема признаду Српскога патријара, којега столица остане у Пећи, а влада над Грчком црквом у свему староме Илирику. Кад Турци обладају Српскијем царством и народом, патријара и они оставе у пређашњој власти, тако да се и под њима звао и потписивао: и све је ове земље обилазио и по њима владике и митрополите постављао, а њега (као што се приповиједа) постављали су митрополити, који су у патријаршији као синод састављали. Године 1690 патријар Чарнојевић, Арсеније Ш. на позивање ћесара Леополда I. побуни народ Српски против Турака и преведе у Маџарску 37,000 фамилија; а године 1737 патријар Арсеније IV. на позивање ћесара Карла VI. подигне опет народ да бјежи под Аустријску владу, али Турци некако опазе зарана, и Бог зна колико хиљада народа погубе, а он само с малином једва утече. Турци се по правди на то врло расрде, а Грци у Цариграду то једва дочекају и године 1765 закупе Српску патријаршију (као што свједочи Раић у књ. XI, гл. XIV, §. 17, за 40 кеса карагроша^[f]). У том је мјесто Арсенија IV за патријара у Пећи био постављен Василије Бркић, који кад чује да је његова патријаршија закупљена, и да је њему одређено негдје заточеније, он побјегне у Црну гору, а оданде 15 октомврија 1779 године са Рускијем кнезом Ј. Б. Долгорукијем навезе се у Грбљу на море и отиде пут Русије^[g]). И тако Срби изгубе и ово свештеничко господарство, које је послије царске круне најважније било; и од тога времена стану се из Цариграда слати владике и митрополити по свој Турској Европи.

Језгра овога народа готово су све сами сељаци и тежаци.

Од онијех закона Турскога врло мало има сељака, него су највише варошани, међу којима има и тежака. Иза овијех у њих иду занатлије и трговци, потом аге и спахије, па онда бегови; тако међу њима има „виша класа“ народа, али једно за то што се њихова виша класа од простоте не разликује никаквом науком или особитијем знањем, него само богаством и госпоством, а друго што њихов и најпростији сељак и тежак, само ако има откуда, може носити хаљине и оружје, јахати коња, начинити себи кућу и живљети као и највећи ага или бег, и с помоћу јунаштва и разума, особито рјечитости, постати највећи господин; за то њихова виша класа готово нигдје није са свијем одвојена од простоте.

У Дубровнику за времена Републике прва господа која су управљала земљом и народом била су властела; не само што су се они и правима и госпоством врло разликовали од свега њима подручнога народа, него су и међу варошанима били пучани (као die Burger), који су се разликовали од мањијех варошана и од сељака и тежака. Налик на Дубровачку властелу било је у стара времена господе наше закона Римскога и у Котору, а и у другијем гдјекојијем приморскијем градовима; али је мало по мало то све ишчиљело још прије него у Дубровнику, и сад су мјесто њих само царски чиновници и гдјекоји поталијањеник.

И данашњи Хрвати (у вармеђи Загрепској, Вараждинској и Крижевачкој) имају своју господу, која се од народа простога, а и од варошана који нијесу племићи, врло разликује.

Али у онијех који су Грчкога закона, и који се управо Срби зову, језгра је само сељак и тежак.

У Црној гори нити има града ни вароши, и за то се не може ни мислити да има какијех другијех људи осим сељака и тежака. Међу првијем старјешинама н. п. сердарима, војводама, кнезовима, којима старјешинства ова остају од оца сину, као и међу осталијем главарима и кућићима много их више има који не знаду читати него који знаду, и ни један се од њих ни одијелом ни живљењем нити и какијем особитијем правом не разликује од осталијех Црногораца, а њихова браћа и синови чувају овце као што се пјева и приповиједа да их је чувао Тројанскога краља син Парис и Душанов нећак Милош Воиновић. И сами свештеници њихови не разликују се од осталога народа никаком другом науком нити знањем (као ни одијелом ни живљењем) осим што знаду кајекако читати и што записати. Западни сусједи Црногорски по селима су као и Црногорци, а и варошани њихови слабо се чим другим од њих разликују осим одијела, кућа и бољега и љепшег живљења, и од њих се нимало не поносе. Оваки су отприлике Срби и у Далмацији.

У Херцеговини и у Босни отприлике је тако као и у Црној гори. Оно мало варошана и грађана сједе међу Турцима, друкчије се од народа носе и живе, и с њим се не мијешају ни у какијем народнијем пословима; за то се међу народ готово и не броје.

У Србији је до нашега времена било као што рекох да је у Босни и у Херцеговини. Сад се тек вароши почињу насељавати и варошани као народ умножавати; али су сељаци једно за то што су они највише данашњу слободу земљи придобили, а друго што их је највише и што највише плаћају и у сваком догађају највише учинити могу, у земљи најпретежнији.

Само у царству Аустријскоме, особито у Маџарској, Срби имају вишу класу или своју господу, која се разликује не само од сељака и од тежака него и између себе. Највећа су им господа владике, које су се досад по законима Маџарскима слабо бојале и цара. Послије владика су спахије и племићи, који су по законима Маџарскима од осталога народа далеко, што но се у нас рекне, као небо од земље. Међу грађанима и варошанима имају „пургери“ (die Burger), који се не само од сељака и тежака него и од осталијех грађана и варошана разликују као што су се разликовали Дубровачки пучани. Између племића су и овијех грађана доктори, адвокати, свештеници, учитељи и сеоскијех општина писари (натароши).

Виша класа у народу ваљало би свој језик љепше и чистије да говори, да је од народа ученија, мудрија, уљуднија, складнија и родољубивија (јер она племенита и чиста или права љубав к народу, по којој човјек воли народ и његову корист и славу него себе и свој живот, и од које су Грци и Римљани оставили примјере, не рађа се с човјеком, него се добива кроз науку и одгојење); али у наше је више класе то све наопако. Истина да су многи од господе наше учили и знаду неке науке којијех народ прости не зна; али су то они понајвише учили као каке занате, који су многима разуму и срцу учинили више штете него користи; у осталоме пак они су се поред Нијемаца и Маџара понијели и као потуђили од свога народа и од његовијех обичаја; поред туђијех језика на којима науке слушају, којима послове службене раде и у друштвима се разговарају, заборавили су Српски и мислити, и њихов народни језик, којега силу и сладост и богаство они већ и не познају, чини им се прост и сиромашан, за то су га искварили и једнако га кваре. Што су пак они који великијех школа и наука нијесу учили с господом заједно пали у оваке гријехе против народа својега, узрок ће бити што су се повели по господи, и разум свој као давши господи под закуп више гледају ко што ради и говори него шта и како ради и говори.

Нашијем официрима по граници лакше се може опростити што су за народ свој слабо марили, јер су они царске слуге, који су данас овдје а сјутра Бог зна гдје, а уз то још опажали су да им кашто смета напретку што су Срби; зато су гдјекоји вичући на своју подручну браћу гледали да се удворе Нијемцима, те је тога ради бивало да су људи наши у мјесту своме вољели официра макар од кога другог народа него Србина.

Ја не велим да су сви од наше господе и варошана оваки, него признајем да их има и онакијех који мисле као што треба, али тако мало да се према онима другима слабо смију и показати. Ово се слободно може рећи: што је који богатији и од народа по госпоству своме различнији, онај је и у осталоме свему од народа даље; тако су од свију овијех мајстори и трговци (особито мањи) најближе к народу и највише маре за њега и за његову корист и славу. Зачудо је што и они од господе наше који су народ љубили и жељели му добро чинити понајвише нијесу знали како ће, него су радили против своје жеље и намјерења! Ја мислим да овоме није други узрок него што им наука није прицијепљена на здрави народни разум, него су овај науком забунили и оставили га, а праве науке нијесу присвојили. Зато се умотворинама народа нашега сва учена Европа чуди и диви, и њих ради народ наш слави и хвали, а умотворине су нашијех ученијех људи понајвише такове да им се свак ко их позна мора смијати и жалити народ што према себи нема ученијех људи. Па још поред свега овога наша виша класа мисли и говори да је она према Европскијем народима управо као што треба, а народ прости да је заостао и да не ваља и да га је она Бог зна каком мудрошћу надвисила! Тако н. п. Лукијан Мушицки у „Гласу народолюбца“ године 1819 каже:

„Свѣть хвали вышшу классу нашег' рода,
Ал' на просту баца срамъ.“

На ово сам му ја још онда писао:^[h] „Ово је по нашој мисли управо наопако речено (и истинито). Проста класа народа нашега (т. ј. она класа која у данашње вријеме народ саставља) не уступа ниједноме од 5 или 6 себи оближњијех народа ни у разуму ни у поштењу, нити и у каквој другој добродјетељи; а вышша класса онакова је као што се отхрањује и у каквом стању живи. Ако простој не чини срамоте, части сувише не чини нигдје.“

Да је народ наш барем од педесет година амо у напредак имао према себи људи за управу по данашњему времену, он би већ давно био сам свој, и тај му је недостатак и данас највећа сметња и несрећа, која је за нас с тијем већа што је у уређеној и готовој кући лакше управљати него је изнова начинити и уредити.

1.

По свједочанству Грчкога цара и списатеља К. Порфирогенита (који је умръо 959 године у 54 години својега живота) Хрвати су се у наше крајеве доселили однекуда иза Карпатскијех гора у првој половини седмога вијека (кад и Срби у Маћедонију и Илирик). Дошавши амо они су се раздијелили надвоје, па се једни намјестили у данашњој Хрватској граници и у Турској Хрватској и у Далмацији, а други остали у Панонији између Драве и Саве. Границе овијех првијех (Далматинскијех) Хрвата назначују се: поред мора к југу ријека Цетина, к Херцеговини Имоски, а к Босни Лијевно, ријека Врбас и град Јајце, а столице њиховијех владалаца биле су Биоград код Задра и Бихаћ више Трогира; за Панонске пак зна се да им је столица била у Сиску, али границе области њихове теже је назначити него онијех првијех.

У Далмацији на сухој земљи (осим самога приморја и острва), гдје је било срце Хрвата, данас нема никакога народа који би се по језику разликовао од Срба, али на острвима и у приморскијем мјестима, из којијех су се људи слабо мијешали с онима са сухе земље (као н. п. у Трогиру и у Омишу), говори се језиком мало друкчијим од Српскога, и ја мислим да су ови приморци и острвљани остаци или потомци старијех Хрвата. Ја ћу се овдје потрудити укратко да назначим главне садашње разлике њиховога језика од Српскога.

1) Мјесто што или шта они говоре ча, према Словачкоме чо (по чему их наши онуда зову Чакавцима), а по варошима ца (према Чешкоме и Пољскоме цо).

2) На крају ријечи изговарају л мјесто о, н. п. котал, рекал, молил и т. д.

3) Мјесто ђ и љ говоре ј, н. п. преја, меја, постеја, земја, скупје и т. д.

4) На много мјеста гдје је у нас ћ (од т) они говоре тј, н. п. братја, прутје и т. д. По томе се и у Босни може чути братја, као што има и у првој књизи народнијех пјесама у пјесми 510, а по свој прилици овамо иде и оно што сам ја у Хрватској слушао од нашијех људи нетјак мјесто нећак, а по некијем мјестима и тја мјесто ћа.

5) Гдјегод ми щ изговарамо шт, они говоре шћ, н. п. пришћ, огњишће, шћап и т. д. (али поштен, гдје је ш постало од ч, и они тако говоре).

6) Свуда изговарају х управо као Нијемци ch.

7) У род. мн. кажу н. п. градов, жен; а у сказ. градових, женах и т. д., откуда се по свој прилици и у Сријему говори: по кућа, по ливада, по сели, на коли и т. д.

8) Које се ријечи мушкога рода у Славенскоме језику свршују на ь, у онијех они у род. мн. имају на крају их, н.п. голубих, прстених, путих и т. д. Може бити да је и у нас отуда: црви, мрави, и — у Сријему и у Бачкој — пути.

9) Као што у нас глаголи могу и хоћу, а и вељу и виђу, имају на крају у мјесто ем и им, тако се у њих у свима глаголима говори и једно и друго (као и у нас вељу и велим, виђу и видим), али опет више на у.

10) Накл. неопр. код свију глагола говоре без и на крају, н. п. писат, молит, вућ и т. д.

11) Код глагола који се у нас у сад. вр. свршују на ем и им, у трећем лицу, мн. бр. (тога истог времена) имају на крају ду, н. п. пишеду, говориду, хоћеду, молиду и т. д. И ово је по свој прилици искварено у новија времена, као што су и наши гдјекоји или од њих примили или сами искварили.

12) Мјесто који говоре и ки, мјесто које ке, мјесто моја ма итд.

13) На крају слога мјесто м свагда изговарају н (као што је казано за Паштровиће у предговору к Српскијем пословицама (1836. на страни XXXI) н. п. видил сан га сто путих.

14) Мјесто језик они говоре и јазик (од чега је по свој прилици и око Ријеке постало заик); тако говоре и јат, пријат, ујат, јамат, јамање, јаматва, које би ријечи по јужноме славенском нарјечију морале имати е мјесто а, као што се даље к југу и говори јемати (брати, н. п. виноград), јемање и јематва.

15) Мјесто гроб говоре греб, мјесто растем рестем, мјесто врабац вребац. Све три ове ријечи ја сам овамо слушао и у Дубровнику. Може бити да је по њиховоме говору и ластовица мјесто ластавица, које се говори не само у свему приморју (и код Штокаваца) него и у самој Црној гори.

16) Гдје је год у славенскоме језику Ѣ, они говоре и (као и Русини а гдјешто и Чеси и Словаци) н. п. вира, дите, дид, нисам и т. д. По овоме сад можемо знати како је дошло те се у нас гдјешто (по сјеверозападнијем крајевима) говори: нисам (мјесто нијесам, или несам), гди, овди, онди, гњиздо (мјесто гнијездо или гнездо), прид кућом, прико Дунава, ники људи и т. д.

17) Осим овијех разлика имају они много и ријечи којијех ми немамо: такова је ријеч и крух, која је и у нас позната; тако је и криж, откуда и ми кажемо кришка и крижати; ја мислим да је њихова ријеч и жудим, пожудим и пожуда, од чега сам ја и у Тршићу слушао: жудан и гладан.

Свак може видјети да су ове разлике, кад се говори о два различна језика и народа, врло малене; а још кад се узме да их је највише могло и морало постати у нашијем крајевима (пошто су се Срби и Хрвати амо доселили) за хиљаду и двјеста година; тако врло ласно може бити да су Срби и Хрвати, кад су се амо доселили, били један народ под два различита имена, као н. п. сад гдјекоји што говоре и пишу: Срби и Бошњаци, или: Срби и Црногорци, или: Срби и Далматинци, или: Serben und Raizen и т. д.

Да би се још лакше видјети могло да језик овијех Хрвата није ближи никакоме другоме Славенском од Српскога, додаћу овдје што из књиге њиховога списатеља Ивана Иванишевића, која се зове Кита цвитја разликова (Kitta cvitya razlikova), и која је наштампана у Млецима 1642.

а) „Госп. Петру Дујму.“ (Као посвета).

"Она жеља^[i] велика, којом (вирни и становити пријатељу мој) вазда гораше, и гориш за плодити у крипости, понука тебе већекрат да ме упиташ: како сам се научи^[j] пети^[k]. Спомињем се да сам теби одговори: љубећи; јере умити пети крипост је, а крипост свака од љубави исходи; и како говоре мудраци стари друго крипост није у животу овому, неголи љубити ча се има љубити. Бог се има љубити, дакле љубити Бога крипост је; искрњи се има љубити, дакле љубити искрњега крипост је; непријатељ се има љубити, дакле љубити непријатеља крипост је; добро свако има се љубити, дакле љубити добро крипост је. Меу осталими добри уминје алити мудрост добро је велико, дакле љубити мудрост крипост је; а тко љуби мудрост труди се свакојако за достигнути ју, каконо ствар коју ишће, коју жели, коју љуби, и коју за то ишће, за то жели, јере љуби; јере оно ча се не љуби нити се жели, нити се ишће; и тако не губећи^[l] се упушћа ча се љубећи дотиче. Не знам јели ови мој одговор био задовољан разбору твојему, за то желећи згодити теби даријем крипости твојој и прикажујем цвит ови, који мише^[m] науком како сам се научи пети. Прими га весело за зламен и свидочаство виковито моје с тобом становите љубави, држећи га прид очима без пристанка, за доћи (љубећи наук) на крипост од петја, по путу од бдинја, труда и зноја, у којој желим да учиниш они плод како си учини у закони с поштенјем великим не само твојим, да и мојими све твоје куће поштене и града истога. Бог с тобом.

Иван Иванишевић."

б) „Плач госпоје Кате жене госп. Николе Вусића у смрт сина свога Јачинта.“

„Може л' бити да зелени
И млад јавор цватућ вене?
Може бити, обој мени!
Јер усахну сада у мене,
И сад ми се искорени,
Несрићници обој мени!

Смрти отровна и немила,
Ради гриха на свит дана,
Ча^[n] с' ми синка уморила,
Прем у исток липих дана?
И зач ми га искорени?
Несрићници обој мени!

Њега небо, земља и море,
Сва господа, људи и виле,
Њега поља, њега горе
Љубиле су и грлиле,
А ти ми га искорени,
Несрићници обој мени!

Цвит младости и исто цвитје
Од липоте у њем бише,
Дичаше се премалитје,
И усрид зиме њиме цватише,
А ти ми га искорени
Несрићници обој мени!

Ча ми из срца срце искиде,
Ча ми из душе душу измаче?
Сви уздишу ки ме виде,
Лебут цвили, слављу плаче,
Јер ми синка искорени!
Несрићници обој мени!“

Од велике би користи и потребе било кад би се скупило у Чакавачком језику све оно што данас није Српско. Онда би се могло судити које се од овијех разлика слажу с језиком њиховијех западнијех сусједа Крањаца, које ли су саме њихове, и ове с којијем се од Славенскијех нарјечија слажу. А уз ово бисмо ми добили силу чистијех Славенскијех ријечи које се данас у нас не говоре.

Ја рекох мало прије да села ни општина људи који овијем језиком говоре нема данас у Далмацији на сухој земљи, а по свој прилици неће их бити ни у Босни; али их има у Хрватској војничкој крајини како се пријеђе Велебит, и у западној Маџарској и у Аустрији готово до самога Беча! Како их је нестало у Далмацији? Ја мислим да су се од Срба и од Турака разбјегли, а који су ондје остали они се посрбили задржавши само и на онијем мјестима гдје је у староме славенском Ѣ^[o]. Они пак који сад живе у западној Маџарској и по сусједној Аустрији, и које Нијемци зову Васер-Кроботен, јамачно ће бити потомци Панонскијех Хрвата, али откуд овако далеко к сјеверу: или им Порфирогенит мјеста владе није добро назначио, или су и они у новија времена побјегли од Турака?

Из свега овога што је овдје казано види се да се јужни Славени сви осим Бугара по језику дијеле натроје: први су Срби, који говоре што или шта (и по чему се према Чакавцима и Кекавцима могу назвати Штокавци) и на крају слогова имају о мјесто л; други су Хрвати, који мјесто што или шта говоре ча (по чему се зову и Чакавци) и на крају слогова не промјењују л на о, а у осталоме се врло мало разликују од Срба; трећи су Словенци, или као што их ми зовемо Крањци, који мјесто што говоре кај (по чему их наши и Кекавцима зову), који се и од Срба и од Хрвата по језику много више разликују него Срби и Хрвати између себе, али су опет њима ближи него иједноме другоме Славенском народу. Међу Словенце иду и данашњи Хрвати у вармеђи Загрепској, Вараждинској и Крижевачкој, којијех је језик као пријелаз из Крањскога у Српски; али је зачудо откуд они ондје гдје су сад? Ако је истина што Порфирогенит каже да су Панонски Хрвати били између Драве и Саве, и да им је столица била у Сиску, онда би ваљало да су ондје Чакавци а не Кекавци!

Што се тиче броја овијех јужнијех Славена између себе, ја бих рекао да ће Штокаваца бити најмање трипута онолико колико и Кекаваца и Чакаваца заједно, а Кекаваца опет биће много више од Чакаваца.

2.

Многи старији списатељи ове браће наше закона Римскога писали су Српски чистије од нашијех не само својега времена него од многијех и данашњега. Ево на то неколико примјера: Сатир Рељковића, који је први пут наштампан (Латинскијем словима) у Дрездену 1761, а овај што га ја имам у Осијеку 1779 (обоје прије прве књиге нашега Доситеја), и Дошенова аждаја седмоглава прештампане су и Славенскијем словима, прва 1793 године, а друга 1803, али по обичају нашијех списатеља обје су искварене и нагрђене, н. п. у Сатиру први и други стих у оригиналу овако стоји:

Славонијо земљо племенита,
Веле ти си^[p] липо узорита,

а нашијем је словима прештампано овако:

Таковијех и још горијех погрјешака пуне су ове обје књиге, али ћу ја само напоменути још што Рељковић у почетку другога дијела каже „Baron Ljubibratich od Tribinja“, а Стефан Раић, којијем је, као што он вели, Сатир „преведенъ на простый-Сербскiй єзыкъ“, ово је прештампао овако: Ово је управо као што неки данашњи наши књижевници (још и у Србији!) пишу Ужица мјесто Ужице! И опет се наши књижевници срде кад им се рече да кваре језик!

Осим ова поменута два списатеља додаћу овдје још неколико стихова из Roxalie Antuna Kanislicha, која је штампана у Бечу 1780 године (дакле опет три године прије прве књиге Доситејеве). Ево:

За тим ја зазивах зору, како рекох,
Јер још не просива будући далеко.
Сини зоро, сини; кад ме бижи санак,
Ти ми мрак измини водећ били данак.
Тако ти сунашца и данка, о зоро!
Немој ми срдашца кинит, сини скоро.
Једа те сан тавни, да на ружа^[q] спава,
Он мој злотвор главни, јоштер задржава?
Тако ти сунашца и данка, о зоро!
Немој ми срдашца кинит, сини скоро.
Једа се одиваш и китиш за гором,
Или се умиваш румениме мором?
Што ми се умиваш? липа си и чиста,
Што ми не просиваш? о липото иста!
Тако ти сунашца и данка, о зоро!
Немој ми срдашца кинит, сини скоро.
Ах! устани гори, и за свитлост танку
Јутрња отвори враца малом данку.
Тако ти сунашца, отвори, о зоро!
Немој ми срдашца кинит, сини скоро.

Ова су сва три споменута списатеља Славонци; ево ћу још додати пошљедњу пјесму (икони мајке Божије у Сињу) Далматинскога фратра Петра Кнежевића из његове књиге: „Pisme duhovne razlike“, која је наштампана у Млецима 1765 (дакле опет прије прве књиге нашега Доситија). Ево те пјесме:

Уресу Сињски, и мајко чудеса,
Краљице земље и свију небеса,
Прими труд ови, кога дуг мој нови
Поклања теби.

Сву помњу моју ставио сам био,
Потпуно да би тебе пофалио,
И да сва твоја каже слабост моја
Изврсна чуда.

А тко ће чуда сва сказати твоја,
Кад су толика да им није броја?
Свак дан се чују, и свуд прогласују
Милости нове.

Нека ји кажу који боље знају
И нек ти дужне пофалности дају,
Јер моје знање и слабо слагање
Задоста није.

А и ја пака, кад би милост крио,
Коју ми даде, нехаран би био,
Јер слип будући, а тебе зовући,
Ево сад видим.

Задости видим, и фалу ти дајем,
И колик могу, фалит не пристајем,
А ти ми прости, ак' од тебе дости
Рекао нисам.

Молим те да труд ови благосовиш,
И сврху мене благослов поновиш,
Да сина твога спаситеља мога
Из срца љубим.

Да га повољно нигда не вридим,
А посли смрти да г' у рају видим,
Гди шњим прибиваш, и сидећ уживаш
Раскошја вичња.

Напомене

1. Откако сам почео купити наше народности, једнако сам жељео да обиђем ове југоисточне крајеве народа нашега, и Босну и Херцеговину, али се до данас никако не даде, и по свој прилици ћу ову жељу однијети са собом на они свијет.
2. Године 1813 скриве нешто у Србији на Каравлашкој граници два човјека, па утеку у Каравлашку и отиду у Краљево. Обојица ови били су Срби, али родом један из Ужичке нахије, а други чак од Пећи, и овај је знао Арнаутски, као и Српски. Српска власт пише у Краљево кајмакану да се ови људи похватају и пошаљу у Србију. Кајмакан пошаље пандуре, те их нађу и похватају, али кад их поведу к двору кајмаканову ударе поред неколико Турака Арнаута, који су ондје били бешлије (Турски војници који су по уговорима између Руса и Турака сједила у Влашкој те пазили да Турци у Влашкој не би каково зло учинили), онда онај Србин од Пећи повиче Арнаутски да га не даду, на то Арнаути скоче и отму га од пандура говорећи да он није Србин, него Арнаутин, њихов брат, и да нема посла у Србији кад сам не ће да иде, а ако је онамо коме што крив или дужан, нека дође ондје да га тражи.
3. Да није ове разлике било у имену, него да су се Срби звали и они Римскога закона, онда би народ наш у Царству Аустријскоме био много јачи, јер би имао својијех барона, грофова и кнезова, а овако како је који примио Римски закон, не имајући никаквога народног имена, одмах је гледао што прије да се помијеша међу Нијемце или међу Маџаре; али би за закон наш била то велика штета, јер би онда лакше било наше људе обраћати у Римски закон.
4. Гледај на крају овога чланка на страни 16 под бројем 1. [sic!]
5. Гледај на крају овога чланка на страни 24 под бројем 2. [sic!]
6. Ако карагрош овдје значи Турски грош, онда ово износи 20,000 форинти у сребру; ако ли значи Шпањолски талијер, онда двапут толико.
7. Вриједно би било дознати да ли је дошао до Русије или је умръо гдје у путу, и гдје му је гроб.
8. У рецензији о „Гласу народолюбца,“ која још није штампана, него сам је њему послао у рукопису и писао сам му, ако мисли он да има право, ја ћу рецензију на своју срамоту и у свој одговор штампати, ако ли мисли да ја имам право и да би се он осрамотио, не ћу је штампати, али он ваља да отпјева, тј. да порече оно. На то ми је он отписао да ће отпјевати, већ рецензије да не штампам. Др. Ђорђије Мушицки, синовац Лукијана Мушицкога, казивао ми је да му је стриц говорио да ће стихове оне по мојој рецензији поправити и да је нешто поправљао, али колико их је и како поправио ја управо не знам, јер нијесам имао кад поредити их с онима што су послије штампани.
9. По данашњему Чакавачком говору ваљало би да је жеја, и ја управо не знам или су њихови списатељи овако писали по Дубровчанима, или су онда и Чакавци сви овако говорили, па послије љ на ј промијенили. Тако ваља мислити и за плодити м. плодит и т. д.
10. Научи мјесто научил, и послије одговори мјесто одговорил и т. д. ја не знам да ли се је кад говорило и да ли се и сад говори. Иванишевић има у овакијем догађајима и о мјесто л, у чему се он по свој прилици повео по Српскоме, особито по Дубровачкијем књигама; а има и Д, као н. п. у једној строфи stvorio и htil.
11. Пети мјесто пити и послије петје м. питје (и на другоме мјесту петник м. питник) јамачно ће бити по Дубровачкијем књигама.
12. Gubechi да није штампарска погрјешка мјесто gliubechi.
13. Мише да није штампарска погрјешка мјесто мирише?
14. У овој књизи коју ја имам на много је мјеста измијешано c (ц) и ç (ч), а особито мјесто великога Ç највише је C. Ја сам казао да варошани говоре и ца мјесто ча, а слушао сам у Сењу гдје се говори и сенича мјесто шеница; али што су ова слова овдје измијешана, ја мислим да ће највише бити штампарске погрјешке.
15. Гдјекоји наши људи мисле и говоре да су браћу нашу закона Римскога на ово изговарање и наговорили и натјерали њихови свештеници, да би их од нас боље одвојили. Ово ће слабо ко за истину примити; али сватко мора признати да су потомци многијех нашијех људи који су закон Римски примили навалице оставили пређашњи свој говор и примили овај да би се од пређашње браће своје још више разликовали а међу нову још лакше умијешали. О том би се могло показати примјера и из нашега времена.
16. У овој књизи што је у мене мјесто си стоји се, које ће јамачно бити штампарска погрјешка.
17. Овако управо без х.