Хоћу ли те с даном успоредит љетним?
Ти си краснији и блажи си од њега;
Свибањске пупољке стресу љути вјетри,
И прекратак рок имаде љетна жега.
Каткада прежарко сја небеско око,
И често је златна пут му потамњена;
Све се лијепо прашта с љепотом напокон,
Кад је роби случај ил природна мијена.
Али твоје вјечно љето већ не свену,
Нит изгуби над љепотом твојом власти;
Нит се смрт подичи да луташ кроз сјену,
Кад ћеш с вјечним стихом у вријеме урасти.
Докле људи дишу, или очи сјаје,
Дотле живи ово и живот ти даје.
