Сонети
| Сонети Писац: Милан Ракић |
I
Сурово ће време наша дела стрти,
Писало их перо, ил' пушке и мачи.
Лагано а стално, њих мрви и тлачи
Страховити жрвањ неизбежне смрти.
Нек пропадиу дела! Ал' ко бесни хрти
Немилосни дани, све јачи и јачи,
Вас гоне и ниште — срце моје, плачи! —
Вас, спомени моји, светли али крти.
Лавеж, вика, граја. Покличи се оре.
Јури хајка кроз пољане и кроз горе,
И оставља пустош на утртој стази.
А кад жртва падне у крвавој пени,
И зелену траву крвљу нарумени,
Хајка даље крене да ништи и гази!
II
Целивасмо га у лице и чело,
Опростисмо се редом тужни тако.
И дође гробар и, вешто и лако,
Закуца сандук и доврши дело.
О, шта ме тишти као гвожђе врело?
Знао га нисам, па зашто бих плако?
Знао га нисам, па зашто те, рако,
Не смедох тада погледати смело?
Не знам. Ал' кад ми будућност се јави,
Ко добра мајка, као Еден прави,
Нечија силна рука здере маску:
Ја лупу чујем тужну ко опело,
И чудна језа проструји кроз тело, —
То чекић бије о чамову даску
III
Грмело је као да се bије бој.
Нит' трептале звезде, нит' је месец сјао,
На нискоме небу, туробан и зао,
Ширио се свуда густ облака слој.
И тада, у мрачној, влажној ноћи тој,
За тренутак један, изненада, као
Свитац када сине, на мене је пао
Кроз спуштени вео благи поглед твој.
А његова благост сад ме увек сети
На вилину косу што у зраку лети
Кад пред топлим сунцем стукне зима
тавна;
Ни иконе кротке, стародревне чари,
Што благослов нуде из оквира стари,
На пространа поља месечином плавна.
|