Смрт Вицка Бујовића

Извор: Викизворник


Смрт Вицка Бујовића

0001 В’јеће чину дван’ес’ Пераштана
0002 Сред Пераста, у стан Николића;
0003 Није ово од опћине в’јеће,
0004 Нег’ је ово урота потајна
0005 Од овијех перашких главара
0006 За погубит’ Бујовића Вицка.
0007 Три главара од уроте бјеху —
0008 Први зван је Змајевића Мато,
0009 А други је Штукановић Иво
0010 А трећи је Николића Мато;
0011 Друге девет није треба казат’.
0012 Како стувно доноси придајство,
0013 Уротници трпјет’ не могаху
0014 Усилности Бујовића Вицка,
0015 Зато њега хтјеше погубити.
0016 Али како книжна свједочења,
0017 Он замјера бјеше завидости
0018 Рад’ јунаштва и богаства свога,
0019 Зато друзи видјет’ не могаху
0020 Да он буде виши од другога.
0021 За узроке сада заречене
0022 Уротници горе споменути
0023 Међу собом изговор чинише:
0024 „Изађимо на Вељу улицу,
0025 Задједимо Баловића Крила,
0026 Кој’ је оно рођак Бујовића,
0027 Зањ ће скочит’ Бујовића Вицко,
0028 У инаду Вицка погубимо!”
0029 Пак заклетвом ово потврдише.
0030 А када би ура иза подна,
0031 Изађоше на Вељу улицу,
0032 Близу цркве Николе Светога,
0033 Ту нађоше Баловића Крила,
0034 Ту с увридјом њега задједоше;
0035 Завада је зато учинила
0036 И у навлаш на буну узрасла.
0037 Трудјер прође Бујовића д’јете,
0038 Што иђаше на на учионицу,
0039 И кад виђе заваду почету,
0040 Пуно страха дому се поврати
0041 И доказа својој милој мајци
0042 Што дијете бјеше видијело
0043 Од заваде Баловића дондом.
0044 Бујовић се устануо бјеше
0045 Иза спања и све то чујаше
0046 Што му синак мајци каживаше,
0047 Зато се је веле разљутио
0048 И сама се мача дохватио,
0049 Два је своја дјетића дозвао.
0050 „На ноге се, Дајко, и ти, Мато,
0051 Оружани ходите за мноме!”
0052 Шњима излази изван двора свога
0053 Без оклопа на животу своме
0054 И он иде пут Веље улице,
0055 Кад је дош’о Буровића двору,
0056 Говори му Раховића Анђе
0057 Из прозора од Бићкова двора:
0058 „Не ход’ тамо, Бујовић’ рођаче,
0059 Завада се њека учинила,
0060 Немој, Вицко, брате, погинути!”
0061 А њој Вицко на то одговара:
0062 „Сви су моја браћа Пераштани,
0063 Не бојим се од зла ниједнога!”
0064 Кад је дош’о Змајевића двору,
0065 Говори му Змајевића Јане:
0066 „Вицо, синко, дома се поврати,
0067 Тамо можеш, синко, погинути!”
0068 Одговара Бујовића Вицко:
0069 „Несуђена ташта моја драга,
0070 О шта ћу се тамо побојати,
0071 Сви су моја браћа и кумови?”
0072 А кад дође Петровића двору,
0073 Црном су га земљом посипали,
0074 То се не зна, али мађијали
0075 Али да се може домислити
0076 Да се врати на двору својему.
0077 Кад доприје код Рашкове куће,
0078 Близу цркве горе споменуте,
0079 Говори му Рашковића Луже:
0080 „Не напријед, Вицко, добро моје,
0081 Поврни се, не ход’ наприједа!”—
0082 „Тетка моја”, Вицко одговара,
0083 „Тетка моја, већ бремена није!”
0084 Кад доприје на вељу улицу,
0085 Гдје га чеку худи уротници,
0086 Он запита окорнијем гласом:
0087 „Тко задједе Баловића Крила
0088 Нека ми се сад очито каже?”
0089 Одговара Змајевића Мато:
0090 „Ко год да је, ал’ задио није,
0091 Нема теби разлога предават’!”
0092 И на мачу постави десницу.
0093 Кад то чује Бујовића Вицко,
0094 На се одступа, вади мача свога,
0095 Исто чину дјетићи његови.
0096 Тад уједно силни уротници
0097 Бритке маче надвор повадише
0098 И на Вицка скупа напануше
0099 Да би њега на комаде сјекли.
0100 Бујовић је срца јуначкога,
0101 Не боји се јунак погинути,
0102 И сасвијем да оклопе нема,
0103 Опире се врло и јуначно.
0104 Наиближе њега насрнуше
0105 Штукановић и Змајевић Мато.
0106 Смионо се Вицко од њих брани,
0107 Не да себе јунак дотакнути;
0108 Штукана је у чело ранио,
0109 Кожу му је с чела одврнуо,
0110 Кожа му је на очи панула.
0111 Стога Штукан на се одмакну се
0112 Док подстави кожу под калпаком,
0113 Пак опета срће на убојство.
0114 У које се Вицко од њих брани
0115 И брани се за дуга бремена,
0116 У то други дио уротника
0117 На Вицкове дјетиће удара
0118 Који врло господара брану,
0119 А за себе они и не хају.
0120 Али им је то залуду било,
0121 Зашто они јадни погинуше.
0122 Једнога су ране допануле
0123 И побјеже смртан у звонику;
0124 Ту су њега њеки достигнули
0125 И немилом смрти уморили.
0126 Они други, бранећ’ господара,
0127 С десне му је стране погинуо.
0128 Сви су садар на Вицка напали;
0129 Према свијем силно опире се,
0130 Ране дава, љуте ране прима;
0131 Вас је у крви јунак огрезнуо
0132 И друг’јема чини огрезнути.
0133 Али што ће један учинити
0134 Супроћ мноштву врлијех злотвора,
0135 Који су га свуда окружили!
0136 Види јунак своју погибију,
0137 Види ране и крв проливену
0138 И да му је обрана нестала,
0139 Поче садар натраг узмицати
0140 Еда би се мог’о сачувати
0141 У храм свети Николе светога,
0142 Гдје се узда наћи утјечиште;
0143 Зато крижи мачем без пристанка.
0144 Зато сјеком, зато бодимице,
0145 Зато рања своје уротнике
0146 Еда може пута отворити
0147 И у светој цркви убјегнути.
0148 Али му је худа срећа била,
0149 Бодна га је рана допанула,
0150 Љута рана у десно кољено,
0151 Зато клекну на земљицу црну
0152 И јуначки с кољена се брани
0153 Неуфано што год више може.
0154 Тадар скупа злотвори његови
0155 Приступише силно и нередно,
0156 Дадоше му њеколико рана
0157 Еда би га сасв’јем уморили.
0158 Када виђе да ће погинути,
0159 Уснажи се у неуфање своје,
0160 У покоње своје усиљење,
0161 Скупи духа од јунаштва свога
0162 И јуначки на ноге устаје
0163 И замука иза свега гласа,
0164 Пак замаха мачем на злотворе,
0165 Међу њима он се утиснуо —
0166 Колико је свијех одалио,
0167 Пут цркве се хрло упутио.
0168 Али худе несреће његове:
0169 Цркве врата бише затворена
0170 Кад имаху отворена бити
0171 Обичајно, како вазда бјеху.
0172 У то њеки Вучићевић Вуко
0173 На тле бачи бритка мача свога
0174 И тисну се за јаднијем Вицком;
0175 На врата је њега достигнуо,
0176 С л’јевом га је руком дохватио
0177 За овратак доламе његове,
0178 Мали ј’ ханџар с десном извадио,
0179 Вицку га је под грло забио
0180 Немилосно њему говорећи:
0181 „Бријеме је, умри, усилниче!”
0182 Паде јунак Бујовићу Вицко,
0183 Мало духат, близу смрти своје,
0184 Са осман’ес’ на животу рана.
0185 Уротници сви се разбјегнуше
0186 Иза злобе коју довршише,
0187 А ту њеки који допријеше,
0188 Поставише Вицка у носиља
0189 И пон’јеше у Рашкове дворе.
0190 Ту допира фратар франческане,
0191 Хвата Вицка за десницу руку,
0192 Пропетје му прид очи приставља
0193 И говори: „Прости злотворима,
0194 Прости, Вицко, својим убојицам’
0195 Како Јесус прости својијема!”
0196 Вицко ј’ њега за руку стиснуо,
0197 Није једном, него и три пута,
0198 Пак је мирно јунак преминуо,
0199 Имајући од живота свога
0200 Четрдесет и девет година.
0201 Какав јунак и војник је био,
0202 Колико је Вицко заслужио
0203 Војујући и крв прол’јевући
0204 За присвјетлу господу млетачку,
0205 То писмена свједочанства кажу
0206 Од речене господе млетачке
0207 Онда кад је Вицко војевао
0208 Млого пута супроћ ускоцима,
0209 Проћ Турцима и Неретванима,
0210 Свег по мору свој’јем бродовима,
0211 И за вјерно овако службенство
0212 Благодарно млетачко владање
0213 Био га је учинио кнеза
0214 Од Кумбура, увјетованика.
0215 А кад зачу речено владање
0216 Од какве је смрти погинуо,
0217 Расрди се у жалости својој
0218 И не могућ’ имат’ уротнике
0219 За педепсат’ њихово злочинство,
0220 Прогна свијех из државе своје.
0221 Пак оглоби кућу Николића
0222 И до црне земље разори је —
0223 Нека буде вазда успомена
0224 Да се урота у њу учинила
0225 И педепса судна учинила
0226 За убојство Бујовића Вицка.



Извор[уреди]

САНУ IV - Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.