Скендербег/6
б.
МУРАТ, СКЕНДЕРБЕГ
МУРАТ: Здрав си, Скендербеже!
СКЕНДЕРБЕГ (који је усплахирен): Здравље нек служи нашему цару, од кога нам зраци сијају.
МУРАТ: Ти си нешто замишљен био?
СКЕНДЕРБЕГ: Кад се нема важнијега посла, мора човек и да мисли!
МУРАТ: Право велиш. Но биће посла и сувише. Од када си код мене — памтиш ли, кад си оно дошао?
СКЕНДЕРБЕГ: Као кроз сан опомињем се.
МУРАТ: Давно је и било. Е, како сам те видео, одмах сам те омиловао. „Овај ће ми бити син," мислио сам.
СКЕНДЕРБЕГ: И зар нисам био? Оца не памтим, ал' не верујем да би ми чинио више, него ти што си.
МУРАТ: Јест! Чинио сам ти, и чинићу, у толико више, што ти је, како чујем, родитељ преминуо.
СКЕНДЕРБЕГ: Преминуо?
МУРАТ: Сад би требало да ти идеш на његово место.
СКЕНДЕРБЕГ (мотри га у очи): Зар сам ти постао досадан?
МУРАТ: Мени ниси, ал' си ти његов син, и сам ћеш волети да ступиш место њега.
СКЕНДЕРБЕГ: Ја не познајем другог оца осим тебе. Ти си ме одхранио и васпитао, учинио пашом и дао си ми свака блага. Више имам код тебе, него да си ми рођени отац.
МУРАТ: И ти не би пошао у Албанију?
СКЕНДЕРБЕГ: Ако заповедиш, морам слушати; само ти то кажем да ће ми тешко бити растати се од мога Мехмеда.
МУРАТ: Е вала! Сад си моје дете. Остани код мене, тако ми вере, нећеш се кајати. — Је л' ти казивао Мехмед за рат с Маџарима?
СКЕНДЕРБЕГ: Јесте, и то нас је обојицу обрадовало.
МУРАТ: Целом овом војском управљаћеш ти, тако је моја воља. Од тебе немам ни храбријега ни вештијега војводе.
СКЕНДЕРБЕГ: Што год ми силе допусте, све ћу чинити за славу нашу.
МУРАТ: За славу нашу; тако је, ја те не одлучујем од мога Мехмеда и од моје Атиме.
СКЕНДЕРБЕГ (претрне): Атиме?
МУРАТ: Скоро ћеш се уверити; но ево је саме. Скендербег (за себе). О Боже!
|